Грађане од РТРС-а штити једино закон

Удружења и институције задужене за потрошачка права сматрају да грађани нису потрошачи медијских садржаја јавног РТВ сервиса, иако за њих редовно плаћају претплату, те да зато немају право на обештећење за неправично и пристрасно извјештавање те медијске куће.

Радио-телевизија Републике Српске је, барем на папиру, јавни сервис свих грађана. Према Закону о РТРС-у, та медијска кућа мора, између осталог, „истинито, цјеловито, непристрасно и благовремено информисати јавност”, „осигурати отворену и слободну расправу о питањима од јавног интереса, водећи рачуна о заступљености свих интереса и укуса”, „поштивати и подстицати плурализам политичких, религијских и других идеја” те „сва политичка, економска, образовна, научна, религијска, културна и друга питања третирати непристрасно, омогућавајући равноправно сучељавање различитих гледишта, са циљем јачања демократског духа, међусобног разумијевања и толеранције”.

Стварност је, међутим, другачија, па је тако Регулаторна агенција за комуникације Босне и Херцеговине прошле године казнила РТРС са 19.000 КМ због неправичног и пристрасног извјештавања. О непрофесионалности РТРС-а, тачније о њиховом преношењу непотписаних (дез)информација са опскурних и не тако опскурних, али свакако крајње непоузданих, порталоида и таблоида, писао је и Фронтал. И то више пута, па тако и прошле седмице.

Забринути оваквим начином рада јавног радио-телевизијског сервиса, обратили смо се институцијама и удружењима за заштиту потрошача. Водили смо се притом сљедећом једноставном логиком: грађани су потрошачи услуга информисања које им пружа РТРС, а закон прописује да то информисање мора да буде истинито, цјеловито и непристрасно и да грађани за такву услугу морају редовно да плаћају РТВ таксу, па из тога произилази да се грађанима крши потрошачко право да добију оно што су платили када им се испоручи услуга непровјереног, неправичног и пристрасног информисања.

Иако на такав закључак упућује Закон о заштити потрошача у Републици Српској, који уједно предвиђа и накнаду штете у случају повреде потрошачких права, институције и удружења која се баве том облашћу с тиме се не слажу.

„Концепт програмске политике нашег јавног емитера, а и остала два емитера, бирају и усаглашавају саме ТВ куће, у складу са својим одредбама као носиоца јавног емитера и регулативама надлежног и контролног тијела у земљи Регулаторне агенције за комуникацији БиХ”, казао нам је Славиша Кајкут, генерални секретар Удружења за заштиту потрошача „Реакција” из Бање Луке. Додао је и да се наша питања не тичу заштите потрошача те да то удружење, у овом случају, потрошачима може да помогне само са приговорима који се тичу услова наплате РТВ таксе и одређеним врстама тужби због њеног неплаћања.

Поручио је, такође, и да члан 135. Закона о заштити потрошача овдје, из истих разлога, није примјењив. Тог смо се члана били дотакли пошто се њиме прописује да ће надлежни суд, на приједлог институције или удружења за заштиту потрошача, „наредити престанак било какве радње или праксе која је у супротности са одредбама овог закона или других прописа, а који штете заједничким интересима потрошача”. Конкретно, саговорнике смо питали колико раније описана пракса РТРС-а штети заједничким интересима потрошача ако се узме у обзир да грађани не могу да остварују своје легитимне интересе кроз демократски процес ако су неинформисани или дезинформисани.

Удружење „Толеранцијом против различитости” из Добоја, које се такође бави заштитом потрошача, слаже се са колегама из „Реакције”. „Не споримо да су градјани ти који својим активизмом и учешћем треба да мењају постојеће стање уколико су незадовољни са њим, али ми немамо овлаштења да их заступамо или на било који начин у њихово име тражимо заштиту у случајевима пристрасног, зависног и/или нетачног информисања јер ова права нису регулисана Законом о заштити потрошача односно информисање градјана путем јавних сервиса није дјелатност која је уредјена законима о заштити потрошача”, одговорила нам је Светлана-Снежана Шешлија, из тог удружења.

Сличног су мишљења и у Удружењу „ДОН” из Приједора. „[И]мајући у виду дефиниције појма робе и појма услуга (члан 2. Закона), јасно је да област информисања грађана путем РТРС јавног сервиса није дјелатност која је уређена Законом о заштити потрошача, из чега проистиче да удружења за заштиту потрошача нису овлаштена Законом о заштити потрошача да проводе активности у вези оцјене квалитета рада РТРС-а на пољу непристрасности, независности, поштовању кодекса и слично”, рекла нам је Муриса Марић, извршни директор тог удружења. Међутим, законском одредбом на коју се она позвала „услуга” се дефинише као „свака активност коју трговац пружа у оквиру своје дјелатности за потребе потрошача”, па није јасно по чему РТРС-ова активност информисања грађана није услуга.

Скоро идентичан одговор добили смо и из Министарства трговине и туризма Републике Српске. „[И]мајући у виду дефиниције појма робе и појма услуга (члан 2. Закона), јасно је да област информисања грађана путем РТРС јавног сервиса није дјелатност која је уређена Законом о заштити потрошача, из чега проистиче да овај орган нема основа да даје оцјене квалитета рада РТРС-а на пољу непристрасности, независности, поштовању кодекса и слично, нити може покренути поступке пред надлежним судом на начин који сте то затражили”, одговорио нам је Брацо Вранчић, руководилац Одсјека за заштиту потрошача при Министарству.

Ненадлежним се, по истом основу, сматрају и у Републичкој управи за инспекцијске послове Републике Српске. Они држе да је „питање рада, стандарда, поштивања кодекса и правила радио-телевизијских станица дефинисано [Законом о јавном радиотелевизијском систему Босне и Херцеговине и Законом о комуникацијама Босне и Херцеговине] као посебним материјалним прописима, чија контрола није у надлежности Инспектората Републике Српске. Као што је истакнуто, закон је предвидио да корисници своје рекламације и притужбе на квалитет услуга достављају Регулаторној агенцији за комуникације БиХ.”

„[М]орамо указати на чињеницу да Законом о заштити потрошача Републике Српске нису прописане процедуре утврђивања повреде професионалног кодекса у области креирања медијских садржаја, да овај орган није надлежан за контролу истинитости, поузданости и тачности информација које се емитују у медијима, те је јасно да у том сегменту нисмо овлаштени за поступање. Као што је већ горе наведено, контролу квалитета услуга у области медија контролише надлежна [Регулаторна агенција за комуникације Босне и Херцеговине] којој корисници могу да се обрате, а у складу са посебним материјалним прописима који дефинишу ову област”, закључују у Инспекторату.

Инспекторат заиста није надлежан за контролу истинитости, поузданости и тачности емитованих информација, али та институција јесте задужена за заштиту потрошача. Зато смо их и питали да ли се већ утврђеним повредама прописа о информисању нарушавају потрошачка права и шта потрошачи могу да учине по том питању. Поред тога, притужбе Регулаторној агенцији за комуникације, на шта упућује Инспекторат, могу се подносити због квалитета телекомуникацијских услуга, у које не спадају услуге радија и телевизије.

Пошто се у Републици Српској примјењује и Закон о заштити потрошача у Босни и Херцеговини, контактирали смо и Институцију омбудсмана за заштиту потрошача Босне и Херцеговине.

„Полазећи од дефиниције потрошача као физичког лица које купује, набавља робе или услуге за своје потребе или потребе свог домаћинства, прописане Законом о заштити потрошача у БиХ, подразумијева се дјелатност намијењена да буде понуђена потрошачима. Исто се не односи и на информирање потрошача у смислу како је напријед наведено, јер није у питању потрошачки однос у смислу Закона о заштити потрошача у БиХ”, наводе из Институције омбудсмана. Додају и да не желе доводити у везу „плаћање ртв претплате, односно таксе за посједовање тв пријемника, као законске обавезе са вршењем неке услуге у том сектору”, те истичу да се такса плаћа „неовисно о програму јавног емитера и његовим евентуалним мањкавостима.”

Институција омбудсмана, међутим, није цјеловито цитирала закон јер се њиме потрошач дефинише и као „физичко лице које […] стиче или користи […] услуге”. Зато и даље остаје неразјашњено зашто се, у смислу законâ о заштити потрошача, информисање које пружа РТРС не може сматрати „услугом”; зашто се гледаоци, слушаоци и читаоци јавног РТВ сервиса не могу сматрати „потрошачима” те услуге; те зашто они немају право на накнаду штете ако им та медијска кућа не испоручи услугу коју су платили таксама. Ту је опет значајан Закон о РТРС-у, пошто се њиме јавни РТВ сервис дефинише као лице одговорно за „припрему услуге радио, телевизијског и мултимедијалног програма, намијењеног емитовању за јавност”, а емитовање као одашиљање „радио или телевизијске услуге намијењене јавности”.

Питања смо још средином марта послали и осталим удружењима за заштиту потрошача која се налазе у евиденцији Министарства трговине и туризма, али од њих нисмо добили никакав одговор. Ријеч је о „Звону” из Бијељине, „Оази” из Требиња, „Центру за афирмацију младих” из Шековића и „Женском интерактивном руралном центру” из Источног Сарајева. Иначе, удружењима за заштиту потрошача – како овим ћутљивим, тако и оним која понеку и прозборе – грађани Републике Српске су од 2007. до 2017. године кроз грантове дозначили 944.000 КМ буџетских средстава.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s