„Драгичевић” и окупљања: Усвојене тужбе против МУП-а РС и Града БЛ

Окружни суд у Бањој Луци је обавезао Град да објави записнике у вези са инспекцијским контролама у локалу „Паб лајф”, који је новчано помагао покрет „Правда за Давида”, а Министарство ће морати да се изјасни о насртању на грађане и о забранама окупљања. Једна тужба је одбијена.

Када се тек захуктавао случај смрти Давида Драгичевића, поједини медији су, у априлу 2018. године, објавили да је бањолучки кафић „Паб лајф” под безмало непрекидном опсадом инспекција. Разлог томе, према тим написима, била је (новчана) подршка власника кафића покрету који се тада зачињао поводом поменутог случаја.

Огласио се, како би те наводе оповргнуо, и бањолучки градоначелник Игор Радојичић. Колико брз да разгласи све што му годи и оспори све што му шкоди, толико и тром да се очитује о горућим питањима која узнемирују грађане; Радојичић је устврдио да је инспекција само једном обишла „Паб лајф”.

Своје тврдње Радојичић је покушао да поткријепи одређеним документима, названим „извјештајима”. То, међутим, уопште нису били документи сачињеним током или непосредно након инспекцијских надзора, већ одговори на питања Давора Драгичевића и допис Одјељења за инспекцијске послове. Оба документа сачињена су након што су медији објавили причу о инспекцијским надзорима.

Иако је објављивање било каквих докумената свакако помак у правом смијеру, макар и био веома закаснио, ипак више није довољно да се објаве било какви документи, поготово не документи који су суштински само саопштења. И јавни органи и медији – дијелом сами, а дијелом и неоснованим међусобним нападима – нарушили су повјерење грађана и у једне и у друге. То није само наш, домаћи проблем, већ је и глобални.

Напросто, јавност више никоме не може да вјерује на ријеч, а то може да буде опасно, па чак и погубно за демократски поредак. Избезумљен народ – који никоме не вјерује, који никоме и не може да вјерује – не може ничим ни да влада, и неминовно ће да се претвори у разуларену руљу. То никоме не може добра донијети; некоме можда краткорочно, али дугорочно – никоме.

Први и нужни корак ка премошћивању те провалије у коју бисмо лако могли да се стрмоглавимо лежи управо у благовременом и цјеловитом објављивању изворне документације која поткрепљује наводе онога који у нешто жели да убиједи јавност, и то тако да та документација буде лако доступна свима (захваљујући Интернету, то је и могуће, и јефтино, и једноставно). Да се то раније схватило, много би се бруке и раздора у којима смо се данас обрели избјегло или превазишло, а органи Републике Српске – органи, јер иснтитуције још нисмо изградили – били би далеко мање угрожени него што су данас.

Угрожени наши органи свакако јесу, али превасходно (ако не и искључиво) својом кривицом, јер нису довољно савјесни и способни да се бране отвореношћу, истином и доказима, већ то неуспјешно – и недопустиво! – покушавају да чине затвореношћу, фразама и флоскулама, често и лажима.

Истина, „Журнал” јесте објавио слику неких записника пореданих на столу, али из тога није могло са сигурношћу да се препозна о каквим је записницима ријеч, нити је јавност могла те записнике да прочита, и да сама обликује информисано мишљење о том случају.

Управо због тога, потписник ових редова је тражио од Града Бања Лука да објави записнике инспекцијских надзора „Паб лајфа”. Град је то одбио, те је умјесто тога препричао садржај записника. Но, препричавање, као што рекосмо, више није довољно, па је зато Град тужен.

Пресуда, тужба против Града Бања Лука, Давид Драгичевић, Паб Лајф

Окружни суд у Бањој Луци је, поткрај јуна 2019. године, тужбу уважио утврдивши да је одлука Града – тачније, градоначелника Радојичића – неправилна и незаконита. Суд је закључио „да је тужени дужан доставити тражене информације, односно записнике о комунално-инспекцијских надзору из марта и априла 2018. године, у којима су садржани имена и презимена лица, изузев у дијелу који се односи на личних податаке тих лица, у смислу члана 3. Закона о заштити личних података, а из разлога што се [Закон о слободи приступа информацијама Републике Српске], не може посматрати и ограничити искључиво на пуко саопштавање информације, нити се може селективно достављати тражена информација, противно ЗОСПИ-ју, већ се мора цијенити садржина и смисао траженог захтјева, из разлога што јавно мијење треба и мора имати сазнања о раду јавних органа, тако да исти не могу бити изоловани од суда јавности, цијенећи при томе свакако околности датог случаја, односно интереса лица на која се тражени подаци односе” (пресуда број 11 0 У 023351 18 У, од 24. јуна 2019. године).

Пресуда је коначна и обавезујућа, па ће Град записнике морати да објави.

МУП је још ћутљивији и затворенији

Окружни суд је, у мају и јулу 2019. године, усвојио и двије тужбе против Министарства унутрашњих послова Републике Српске, те наложио том органу да одговори на захтјеве и жалбе у два поступка приступа информацијама (пресуде бројеви 11 0 У 024665 19 У, од 13. јуна 2019. године, и 11 0 У 024806 19 У, од 4. јула 2019. године).

Један од тих поступака односио се на информације у вези са догађајем који се одиграо 25. децембра 2019. године на Тргу Крајине, када су полицајци под пуном опремом насрнули на окупљене, укључујући и старицу са дјететом. Тражени су, између осталог, сви извјештаји који се тичу тог догађаја и информације о унутрашњих контролама спроведеним тим поводом. У другом поступку тражене су информације о забрани окупљања на Тргу Крајине.

Министарство и даље не схвата да односи са јавношћу не могу да се сведу на сухопарна саопштења, устаљено оптерећена бирократским фразама, тешко разумљивим народу, којем су упућена. Јавност се таквом бирократизацијом дезинформише, ако не и затупљује, а српски језик институционално скрнави.

Суд не зна шта је црни маркер

Једну од тужби против Министарства унутрашњих послова, Окружни суд је, међутим, одбио. У том спору је тражено поништење одлуке да се одбије приступ Информацији о смрти Давида Драгичевића од 24. априла 2018. године, о чему је Фронтал.РС већ писао.

Иако је скинуло ознаку тајности са те информације, Министарство је одбило да је објави наводећи како она садржи личне податке. Потписник ових редова више пута је истицао да личне податке не тражи и да они треба да се цензуришу, али Министарство и Окружни суд су то занемарили, те су његов захтјев односно тужбу одбили (пресуда број 11 0 У 023024 18 У, од 27. маја 2019. године).

Врховном суду Републике Српске је због тога поднесен захтјев за ванредно преиспитивање те пресуде Окружног суда, а Фронтал.РС ће свакако обавијестити јавност о исходу тог спора.

Насловна фото. (позадина): Жељко Свитлица

Тајно друштво уставодавитеља

Састају се сваког мјесеца усред Бање Луке, и иза кулиса – о трошку јавности, али далеко од њених очију – одлучују о питањима од првокласног значаја за Републику Српску.

Првобитно установљено ради остваривања једног племенитог и општекорисног циља, ово тајно друштво се однародило и, противно закону, изузело од малтене било каквог грађанског надзора, дочим је за звијезду водиљу, умјесто слободе и Устава, узело накарадну, тиранску логику да је ограничење слободе – слобода.

Упркос томе, ово тајно друштво себи и даље бестидно даје за право да се назива Уставним судом Републике Српске, институцијом коју је приграбило од народа. Оно тешко да може и даље тим именом да се зове, а слобода и Устав – који јесу Република Српска – тиме су остали институционално незаштићени, и системски нападнути. Тој дружини сада, нажалост, далеко више паше име из наслова.

Откуд „тајно друштво”?

Раније је Фронтал.РС указао, и упозорио, на то да је Уставни суд од 1994. године, када је почео да ради, одржао само двије јавне расправе, иако по Закону о Уставном суду одлучује, у правилу, на темељу одржане јавне расправе.

Ако је Народна скупштина Републике Српске – наше највише и понајважније представничко тијело – Законом зацртала Уставном суду да мора, прије него ли одлучи, да саслуша и народ чији Устав штити и умне људе који у томе треба да му помогну; а људи који запосиједају фотеље тог тијела то испоштују тек два пута у више од двије деценије, иако се окупљају сваког мјесеца, онда слободно може да се каже да ти људи нису уставне судије и да не служе јавности, већ су једно тајно друштво, које служи народу непознатим интересима. Томе у прилог свакако иде и то, што то друштво одбија – противно како моралној обавези коју носи свака јавна служба, тако и Закону о слободи приступа информацијама – да објави кључне информације о овом проблему од изузетног јавног значаја.

Међучин о трицама и кучинама

Устав Републике Српске – изворно Устав Српске Републике Босне и Херцеговине – изродио се из чежње српског народа западно од Дрине за слободом, и то је један слободарски, а уједно и једини предратни, и најдуговјечнији живући устав у Босни и Херцеговини. Тим се нашим народним чедом јасно ставља до знања да је први темељ уставног уређења Републике Српске – гаранција и заштита људских права и слобода (члан 5. Устава).

Једна од тих људских слобода јесте и слобода окупљања, па тако наш слободарски Устав јемчи грађанима право на мирно окупљање и јавни протест (члан 30. став (1) Устава). Без ове слободе напросто нема демократског друштва, јер тамо гдје народ не може да се окупи и да јасно и гласно изрази своје незадовољство властима, и то тако да власти то и чују и виде; ту тај народ и не влада, већ се влада њиме, а то демократија једноставно није.

Постоје, ипак, и други законити и легитимни интереси које би неограничена слобода окупљања могла да угрози, па је Уставом прописано да та слобода може да се ограничи, и то „само ради заштите безбједности и имовине” и, Устав је изричит и јасан, само „законом” (члан 30. став (2) Устава). Слично томе, изричито је и јасно Уставом утврђено да се „[с]лободе и права […] остварују […] непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом” (члан 49. став (1) Устава), односно да се „[з]аконом може прописати начин остваривања појединих права и слобода”, и то „када је то неопходно за њихово остваривање” (члан 49. став (2) Устава).

Код нас је, дакле, слобода (исправно) схваћена као правило, а њезино ограничење као изузетак, дозвољен само када је нужан. Због драгоцјености слободе – коју зна и осјети свим својим бићем свако коме је бар једном, бар и зеру недостајала, а ми смо је сањали вјековима – Уставом је предвиђено да она може да нам се ограничи само законом. Зашто? Зато што закон може да донесе само Народна скупштина, која би требало да сриче и изражава народну вољу и која народу одговара непосредно.

Народна скуштина, дакако, може да омане, као и свако други, и да озакони оно што не би смјела, и на своју, и на штету људских права и слобода. Скупштина се тада сукобљава са Уставом, и баш је тада дужност и обавеза Уставног суда да заштити и одбрани Устав, као најузвишенији израз свенародне воље, од Скуштине, која је застранила на узвишеном путу остваривања и отјеловљивања Устава и те свенародне воље. Као и све друго, ни воља просте, тренутне и пролазне, натполовичне скуштинске већине, не може и не смије да буде изнад Устава, као израза најшире, жељно вјечне и безвременске, свенародне воље.

Чим је могла, Народна скупштина и јесте оманула, па је тако Законом о јавном окупљању прописала да се „[а]ктом града, осносно општине одређује [простор примјерен за јавни скуп]” (члан 3. став (3) Закона). Ова одредба изгледа безазлено, али само на прву. Она је у ствари један страшан примјерак бирократске тираније, омиљеног уточишта сваког властодршца који искрено презире и народ и слободу, али је одвећ слаб и кукаван да их угњетава и гуши отворено, па му је милије и драже да то чини подло и тихо.

Злобност те одредбе огледа се у томе што се њоме слобода из правила, што природно јесте и каква мора да буде и препозната и прихваћена, криомице изокреће у изузетак. Како? Тако што се прописује да се одређује гдје народ слободу може да ужива и да се слободно окупља, умјесто да се одређује гдје народ, из оправданих разлога и крајње нужде, то не може да чини. Ако се, пак, одређује гдје народ може да се окупља, то логично значи да народ не може да се окупља тамо гдје му то није дозвољено. (Шта, пак, ако се не донесе никаква одлука о томе гдје може да се окупља? Да ли онда народ не може нигдје да се окупља?)

Народ више није слободан, а властима потребна дозвола да му ограничи слободу, већ је власт неограничена, а народу потребна дозвола за слободу.

Тако се народ ставља на милост и немилост власти, те умјесто да на власти буде терет да докаже да на одређеном мјесту народ оправдано не може да ужива слободу и да се мирно окупља, сада је на народу терет да доказује за свако појединачно мјесто да је власт и на њему требало да дозволи уживање слободе и мирно окупљање. Притом то не одређује законодавац законом, како је то Уставом предвиђено, већ се спорном одредбом даје за право градовима и општинама да ограничавају слободу.

Због тога смо и дошли до тог безобразлука и јада да је од преко хиљаду и двјесто квадратних километара Града Бања Лука, народ слободан да се мирно окупља на само пар дулума Трга Крајине и Парка „Младен Стојановић”. Додуше, сада може само у Парку.

Зашто „уставодавитељи”?

Кад власт човјеку вели – „На овом си комаду земље слободан, и ту можеш да се окупљаш!” – и будали је, наравно, јасно да власт тиме ограничава човјекову слободу на тај комад земље, па је ту ријеч о ограничењу слободе, што, јелте, може да се учини само законом. Нажалост, у нашем Уставном суду не сједе будале, па то тајно друштво такву простодушну логику и није могло да схвати, но је прибјегло оној софистицираној, бирократско-тиранској.

Одлучујући – поново без јавне расправе и далеко од очију јавности, дабоме – о иницијативи потписника ових редова да утврди да је спорна одредба Закона неуставна, што она очигледно и јесте, ма шта ко о томе думао; тајно друштво је домаштало да „[о]спорено прописивање не задире у суштину уставних права на мирно окупљање и јавни протест, нити их ограничава, већ напротив, омогућава реализацију ових права”! (Рјешење број У-52/18 од 22. маја 2019. године.) Дакле, када се градовима и општинама дâ да одлучује на којих је пар дулума међу стотинама хиљада хектара народ слободан, тиме се, тајно друштво сматра, народу не ограничава слобода, већ му се омогућава да у њој ужива.

Тајно друштво – сада, Џерард Селман, Снежана Савић, Ирена Мојовић, Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Душко Медић и Марко Рајчевић – закључило је, затим, и да „законодавац није у могућности да за сваку поједину јединицу локалне самоуправе дефинише простор примјерен за јавно окупљање грађана, због чега је неопходно да надлежни органи градова и општина, у оквиру законом утврђених критеријума и ограничења, одреде такве просторе на свом подручју.”

Сасвим је логично да законодавац не може за свако село да одреди гдје у њему народ може да се окупља, али може да дâ оквирне смјернице каква мјеста нису погодна за окупљање – или, чак, каква мјеста јесу погодна, што и јесте Законом учинио – па да затим овласти градове и општине да одреде мјеста на којима народ не може да се окупља, при чему се подразумијева да су остала мјеста погодна за слободу. Биће да то тајном друштву није пало на памет.

Управо је тако слобода ограничена, али и заштићена, у Републици Србији. Тамо је Законом о јавном окупљању казано да „[о]купљање није дозвољено на месту на којем, због карактеристика самог места или његове посебне намене, прети опасност од наступања угрожавања безбедности људи и имовине, јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије” (члан 6. став (1) Закона) и да ће „[с]купштина града, односно општине […] одредити простор на којем није дозвољено окупљање” (члан 24. Закона).

Одредбу истовјетну спорној одредби нашег Закона садржавао је и Закон о јавном окупљању Републике Хрватске. Онда је Уставни суд Републике Хрватске ту одредбу укинуо „јер је право на одређивање мјеста на којем се може одржати јавно окупљање дано тијелима локалне самоуправе без икаквих ограничења”, а „Суд је мишљења да када се неко уставно право може ограничити […] онда то ограничење мора бити јасно и недвојбено, без икаквих могућности екстензивног или волунтаристичког тумачења у прописивању или примјени ограничења”.

Закључио је њихов Уставни суд, потом, сљедеће: „Тиме се не жели рећи да треба законом одредити сва мјеста у Републици Хрватској на којима јавно окупљање није допуштено, већ закон треба дати јасне и објективне критерије и оквире за одређивање таквих мјеста локалној самоуправи. То значи да ограничења може поставити само закон, а локална би самоуправа, искључиво и само као изнимке од правила […], у складу са законом могла одредити мјеста на којима се јавна окупљања не могу одржавати, а не као темељем оспорене одредбе да локална самоуправа одређује мјеста на којима се та окупљања могу одржавати, иако за такво одређивање уопће нису постављени законски критерији који би и иначе морали бити у складу, искључиво, с одредбом чланка 16. Устава.”

Поред Србије и Хрватске, ниједан кантонални закон у Федерацији Босне и Херцеговине, изузев у Западнохерцеговачком кантону, не даје за право градовима и општинама да одређују гдје народ може да се окупља. (Закон на нивоу Федерације БиХ не постоји, а према неким кантоналним законима градови и општине једино могу да одреде гдје се могу одржати јавни скупови који нису пријављени или се не зна ко их организује.)

Ни у Црној Гори општине и градови не могу да ограничавају слободу окупљања. Тамошњим Законом о јавним окупљањима и јавним приредбама одређено је оквирно која су мјеста погодна за јавна окупљања, а искључени су – слично као и у Србији и у Хрватској – простори ближи од десет метара од зграде Владе или петнаест метара од зграда Скупштине, Предсједника и Уставног суда. Наравно, и црногорским законом, као и другим поменутим, прописане су околности под којима се одређено окупљање може забранити, што није спорно.

Будући да свуда у нашем окружењу народ може слободно да се окупља на свим јавним површинама и будући да свугдје око нас општине и градови не могу да одређују мјеста гдје народ може да се окупља, већ само понегдје да могу да утврђују гдје не може; јасно је да такво прописивање – осим што је неморално и безобразно – није ни нужно, ни оправдано, па самим тим није ни уставно.

Ми смо, дакле, изузетак. Народна скупштина Републике Српске је заказала и сукобила се са Уставом Републике Српске. То је проблем само по себи, и за то морају да одговарају непосредно народу сви посланици који су такав Закон усвојили, али и посланици из свих накнадних сазива Народне скупштине који нису ништа учинили да се такав Закон измијени. Још је већи проблем, међутим, што је заказао и Уставни суд, који Народну скупштину мора да држи у оквирима које јој је народ својим Уставом зацртао.

Друштво које господари ходницима Уставног суда је подржало неуставну одредбу Закона. Учинили су то, као што раде деценијама, без да су одржали јавну расправу, иако их закон обавезује да одлучују на темељу јавне расправе. То друштво себе сматра судијама Уставног суда, али његови чланови тешко да могу тако да се зову након вишедеценијске противзаконите тајновитости и овог недопустивог удара на слободу. Они гуше слободу и даве Устав, а морају да их бране. Они су, зато, тајно друштво уставодавитеља.

Наравоученије

Република Српска је у веома озбиљном проблему. Угрожена је. Народна скупштина противуставно гуши слободу, а господари Уставног суда је подржавају. О непочинствима и безакоњу извршне власти и не вриједи говорити. Тужилаштва – која се гнушају тога што морају да буду јавна, а не приватна – умјесто да их гоне, политички сплеткаре или се баве ситном боранијом. Сви они даве Устав, који јесте слобода и јесте Република Српска.

Народ – ако жели да Република Српска опстане, а прошлост нам је непобитно показала да тамо гдје не опстаје српска држава, не опстају ни Срби – мора да се пробуди и да схвати озбиљност проблема у којем се налази. Мора да се тргне из бунила у које су га довели и однарођена власт, и однарођени невладинићи. Једни су народ избезумљивали безакоњем, док су га други или тушили кукумачући о будалаштинама или обесхрабривали површно тлапећи о – додуше, стварним – бољкама народа, али или за њих не нудећи никакве љекове, или нудећи ненародне или противнародне љекове. Опозицију је џаба и кудити, јер је била и остала трула штака ћопаве власти (пукла, дабогда!).

Нико се за народ и за његову слободу неће борити и не може изборити, осим – можда! – народа. Дијелом то наш народ и схвата, али оно што мора, а не прихвата, јесте да нико није дужан, нити треба да се за њега бори; нико други, до народа самог. Народ који не зарежи одмах на оног ко му приђе слободи, и не растрга га чим му је такне; том слобода и не треба, и не треба да плаче за њом. Страх, јасно, није никакво оправдање да се не бори за слободу, јер управо губитак слободе значи сталну страховладу.

Зато народ мора почети сам да дјела. Слобода се најбоље брани тако што се слобода ужива, и што се грчевито одбија да је се одрекне. Ако се тако не његује и не залива, неминовно се суши и вене, док не увене. Како да дјела и шта да дјела – народ мора сам са собом да рашчисти и да докучи. Мора да се окрене самом себи. Од вјечно сањаних, а никад досањаних народних спасилаца и рођених вођа – никакве вајде. То су бајке за идиоте, исто колико и морал и поштење у политици и власти. Власт и политичари не треба да буду ни поштени, ни часни, ни врли, ни добри; већ морају да буду способни да се изборе за оно за шта им се зада да се изборе. На народу је да их свакодневно и неумољиво притишће, и чепа, и гњечи, и куди, како би се та њихова способност упрегла за остваривање народних, а не личних интереса.

Народу је одлична водиља управо Устав; нека га свако чита. Устав свакоме јемчи сва та права, и да притишће, и да чепа, и да гњечи, и да куди власт; све да би власт почела, и да никад не би престала, обилато да се зноји и плаши народног огња и мача сваки пут кад и помисли да се огријеши о Устав и о слободу.

Коме се не свиђа у шта су се претворили Народна скупштина и Уставни суд, нека им пише и нека их зове, и нека им каже шта им замјера. Једно је кукати унутар сопствене ехо коморе на друштвеним мрежама, а друго је непосредно позвати оне који су те закинули. И изравно им – јасно и гласно – ставити до знања да народ врло добро види и још боље чује шта раде и како раде, да то тако не може и да ће морати да одговарају пред народом. Ником није мило када га се изравно прозове и позове. Када се то чини масовно, утицај је далеко већи. (Но, када се у недоглед дају лажна обећања, пјени у празно и недопустиво проклиње туђу дјецу, не треба да се чуди када се постигне сасвим супротан учинак.)

Они који се окупљају, а не дозвољава им се, као и сви други који су обесправљени, не треба да се јадају небесима о неправди која их је задесила и да истовремено очекују правду на тацни, већ треба да изволе на суд. И да траже од суда да заштити њихова људска и уставна права и слободе, и да се држи Устава. То је уставна дужност сваког суда, а уставних дужности свако мора да се придржава (чланови 45. и 121. став (1) Устава). Једна од тих дужности јесте и свачија дужност да штити уставни поредак (члан 104. Устава).

Кључно је, и најважније, да се у борби за слободу истраје. Поклопити се или побјећи, не долази у обзир. Слобода може бити скупа, али је вриједна цијене.

Једино тако (кад још увијек немамо Други, да им утјера страх од злоупотребе власти у кости, за шта исто треба да се бори) могу да почну да се буцају тајна друштва уставодавитеља, и да се замјењују оним што мора да буде и што хоће једног дана бити – јавним институцијама, које ће да штите и бране од свих насртаја Устав и слободу народа којем служе.