Скривање предмета Алије Изетбеговића – двоструки аршини Хага

Након што су из Хага одбили наш захтјев за објављивање аката о покретању и обустављању истраге ратних злочина у предмету Алије Изетбеговића и оптужнице која је против њега припремљена, или барем њеног нацрта; ту је одлуку за Фронтал.РС прокоментарисао и Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске.

Став Механизма за међународне кривичне судове да списи предмета Алије Изетбеговића треба да остану скривени од јавности, Милорад Којић је, у изјави за Фронтал.РС, назвао поновном примјеном двоструких аршина тог суда.

Тврдњу ММКС-а да би објављивање информација о Изетбеговићевом предмету могло да угрози рад домаћих правосудних институција, наш саговорник је упоредио са супротним поступањем у предмету Радислава Крстића. Наиме, пресуда Крстићу је недавно представљена у Сарајеву на конференцији којој је присуствовао и Теодор Мерон, предсједник ММКС-а, па су том приликом, каже Којић, прављене одређене симулације те пресуде, а Тужилаштво је износило оно што је оно сматрало битним за тај предмет. Којић ту види недосљедност ММКС-а: иако су оба предмета окончана (пресудом односно обустављањем истраге), обзнањивање информација у Крстићевом предмету не угрожава процесуирање пред домаћим институцијама, док би до тога наводно дошло у Изетбеговићевом предмету.

„[Оптужница против Изетбеговића] ни на који начин не може угрозити суђење пред домаћим правосудним институцијама, већ управо може да помогне како би била евентуално оптужена и друга лица, јер то није био случај само против Алије Изетбеговића. Дакле, том, очигледно, оптужницом су морала бити обухваћена можда још нека друга лица, ако не директно, онда индиректно у оквиру удруженог злочиначког подухвата”, истиче Којић.

Којић вјерује и да оптужница против Изетбеговића ни не постоји, већ да је то само покушај скретања пажње са „оног што је Хашки трибунал радио”, тј. покушај стварања привида да није подигнута оптужница само против Радована Караџића, већ и против Алије Изетбеговића и против Фрање Туђмана.

Подсјећања ради, ММКС-а није ни потврдио, ни оспорио да оптужница против Изетбеговића постоји. Иако није јасно како се до таквог закључка може доћи без да се прегледа садржај оптужнице, а да би се то учинило оптужница мора да постоји, ММКС је ипак устврдио да би она у сваком случају морала бити изузета од објављивања. Којић, пак, сматра – без обзира да ли оптужница постоји или не – да документа „која немају ознаку тајности, која немају ознаку повјерљивости, и, на крају крајева, та наводна оптужница која је негдје била написана против Алије Изетбеговића, нема разлога да не буде доступна јавности.”

Којић се осврнуо и на то да се на веб страницама ММКС-а и Међународног кривичног суда за бившу Југославију редовно објављују списи текућих и окончаних предмета, али да то није случај и са Изетбеговићевим предметом: „Имамо оптужнице, имамо на њиховом сајту кад се уђе, који је доступан, имамо, много је оптужница и пресуда које су ту доступне и управо тих докумената који немају ознаку тајности, а овдје сад не може.” Слично томе, за њега ни необразложена тврдња ММКС-а да се тражене информације због свог садржаја морају сматрати повјерљивим, те да се зато не могу објавити, није ништа више него „измишљање начина да се [ти подаци не учине] доступним”.

Којића смо питали и шта Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Републике Српске може да уради, и шта је урадио, како би издејствовао да се јавности омогући приступ информацијама из Изетбеговићевог предмета. Одговорио нам је да су они, у складу са закључком Владе Републике Српске, „донијели одлуку да отворимо наш информационо-документациони центар, са нашом документацијом.” Учинили су то пошто је Хашки трибунал игнорисао њихово настојање да се и у Бањој Луци отвори информационо-документациони центар какав је та институција отворила у Сарајеву.

Републички центар, међутим, није одустао ни од те идеје, па су се тим поводом више пута обраћали ММКС-у. Којић каже да су из ММКС-а недавно тражили да им се објасни шта би тај центар подразумијевао, али су их и обавијестили да би отварање центра у Бањој Луци било „јако тешко” због лошег финансијског стања те институције. Он истиче да ће им Републички центар ускоро упутити „опширнији одговор” у којем ће навести да траже само да им се архивска грађа учини доступном. Све остало што успостављање и организација једног таквог центра изискује требало би да финансирају грађани Републике Српске.

Изетбеговићев предмет значајан и за јавност и за Караџићеву одбрану

Након што су из Хага на наш захтјев одбили објављивање аката о покретању и обустављању истраге ратних злочина у предмету Алије Изетбеговића и оптужнице која је против њега припремљена; о тој одлуци се за Фронтал.РС очитовао и Питер Робинсон, бранилац Радована Караџића пред ММКС-ом.

„Било би у јавном интересу да се објаве материјали Тужилаштва који се тичу истраге против Алије Изетбеговића имајући у виду да је он преминуо, те да штета његовом угледу више не представља препреку”, изјавио је Питер Робинсон за Фронтал.РС, али је и додао да „Тужилаштво није правно обавезано да обзнани или открије резултате свога рада.”

Робинсон сматра да су списи Изетбеговићевог предмета значајни и за тврдњу његовог брањеника да су снајперску ватру и гранатирање Сарајева, за шта је Радован Караџић неправоснажно осуђен, спроводили Муслимани. Истакао је и да је одбрана од Тужилаштва тражила све потенцијално ослобађајуће материјале из истраге против Изетбеговића те да су их ови увјеравали да су им доставили све релевантне чињенице. „Међутим,” напомиње Робинсон, „ми немамо право да добијемо нацрте оптужница или друге интерне резултате рада Тужилаштва.”

Упитан шта ће одбрана да предузме како би се јавности омогућио приступ информацијама из Изетбеговићевог предмета, Робинсон поручује да они могу једино да охрабрују Тужилаштво да буде транспарентније, те закључује да „не постоји правни основ да се прибави наредба којом би се наложило објављивање тих информација”.

Нејасна је, међутим, та тврдња да Тужилаштво не мора да објављује информације којима располаже, пошто их на то обавезују Правила приступа списима под контролом ММКС-а. Управо смо се на тај акт и позвали када смо тражили да нам се доставе документи из Изетбеговићевог предмета. Тужилаштво је то одбило позвавши се на изузетке који се предвиђају Правилима, али је то учинило неосновано и без ваљаног образложења.

Хаг крије податке о истрази ратних злочина у предмету Алије Изетбеговића

Иако је истрага обустављена још 2003, институција која је наслиједила Хашки трибунал одбила је захтјев новинара портала Фронтал.РС да му достави кључне документе о том случају.

„[Алија] Изетбеговић је био један од осумњичених под истрагом… Чињеница да је умро значи да се истрага обуставља.” Ово је на дан Алијине сахране, у октобру 2003. године обзнанила Флоренс Артман, тада гласноговорник Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Хашки трибунал никад није објавио било какаве детаље о тој истрази, па тако ни за шта су тачно сумњичили Изетбеговића.

Скоро деценију и по касније, новинар Фронтала је од Механизма за међународне кривичне судове, чији је задатак да оконча оно што је Хашки трибунал започео, тражио да му се доставе одлука којом је покренута истрага против Изетбеговића, оптужница у том предмету, или њен нацрт, те одлука којом је истрага обустављена.

Документи су потраживани на основу Правила приступа списима под контролом Механизма, која штите право сваке особе да приступи информацијама којима располаже та институција. Захтјев се ослањао и на извјештај којим је Специјални извјестилац за промоцију и заштиту права на слободу мишљења и изражавања Уједињених нација потврдио да међународне институције, па тако и Механизам, треба свима да обезбиједе право приступа информацијама у складу са чланом 19. Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Недуго затим, из Механизма је стигао одговор којим је захтјев одбијен. „Документи које сте тражили – уколико би постојали и били у посједу Механизма – били би изузети од објављивања сходно чл. 10. ст. (д), (е) и (г) Правила приступа Механизма”, навео је Наџва Набти, овлашћено лице из уреда тужиоца Механизма. (Нејасно је ово „уколико” из одговора, пошто је већ потврђено да је истрага против Алије вођена, па онда морају да постоје барем акти којима је та истрага покренута и обустављена.)

Против те одлуке је изјављена жалба. У њој је, између осталог, наведено да није доказано да су испуњени услови из одредби на које се првостепени орган позвао. На примјер, приступ се може ускратити ако би њиме били угрожени истрага и суђење, но, истрага против Алије је давно обустављена, а до суђења нити је икад дошло, нити више може да дође. Информације се могу ускратити и ако би њихово објављивање угрозило процес „слободног и независног одлучивања”, али се у одлуци не наводи како би до тога дошло у овом случају. Захтјев се може одбити и када се тражене информације због њиховог садржаја морају сматрати повјерљивим, међутим, Механизам није објаснио зашто је то овдје примјенљиво.

Указано је затим и да нису испуњени ни услови из Међународног пакта да се захтјев одбије. Комитет за људска права Уједињених нација, тијело надлежно да тумачи и надзире спровођење тог уговора, потврдио је да се прије ограничавања слободе изражавања, која обухвата и право приступа информацијама, „мора доказати на специфичан и индивидуализован начин тачна природа пријетње, као и неопходност и сразмјерност дате одлуке, и то успостављањем непосредне и моменталне везе између изражавања и пријетње.”

Наглашено је и да се тражене информације тичу питања од изузетног јавног интереса, тј. истраге о наводним ратним злочинима некадашњег високог функционера земље са богатом историјом унутрашњих сукоба, те да без објелодањивања истине и отворене расправе о таквим стварима – која је немогућа без слободног протока информација – нема ни помирења.

Механизам је убрзо одбио и жалбу. Правник из уреда тужиоца Механизма Вероника Рајт је у својој другостепеној одлуци навела да, „[и]ако је истрага против Алије Изетбеговића окончана када је осумњичени преминуо, било каква оптужница против њега, без обзира да ли је у питању нацрт или не, и без обзира да ли ју је прегледао или потврдио судија, била би изузета” пошто би „[њ]ено објављивање могло да угрози истражне или оптужне процесе у другим случајевима (пред [Хашким трибуналом/Механизмом] или државним судовима) који се тичу предмета Алије Изетбеговића.”

Истакла је и да би „процес одлучивања Механизма у сваком случају, не само у предмету Алије Изетбеговића, био подривен када би се интерни документи којима се покрећу истраге, оптужују осумњичени или обустављају истраге учинили доступним јавности.”

На крају је додала и да Механизам не мора да објашњава како је тачно закључио да су сви ти услови за одбијање приступа испуњени, па не мора ни да образлаже „на који начин садржај тражених информација изискује да их се сматра повјерљивим.”

Овакво тумачење је, међутим, супротно пракси Хашког трибунала и Механизма. Наиме, на њиховим се страницама редовно објављују не само оптужнице – како у окончаним, тако и у активним предметима – већ и све врсте поднесака, доказни материјали, стотине хиљада страница судских транскрипта итд. Ипак, то очито није случај и са списима предмета Алије Изетбеговића, иако је ријеч о једном од најзначајнијих предмета Хашког трибунала.

Унаточ свему томе, јавност је остала ускраћена за информације од очигледног јавног значаја. Приступ таквим информацијама је право заштићено не само Међународним пактом, већ и Општом декларацијом о правима човјека, понајважнијим гарантима права и слобода савременог човјечанства. Механизам је у својим одлукама оба та документа сасвим занемарио.