Тајно друштво уставодавитеља

Састају се сваког мјесеца усред Бање Луке, и иза кулиса – о трошку јавности, али далеко од њених очију – одлучују о питањима од првокласног значаја за Републику Српску.

Првобитно установљено ради остваривања једног племенитог и општекорисног циља, ово тајно друштво се однародило и, противно закону, изузело од малтене било каквог грађанског надзора, дочим је за звијезду водиљу, умјесто слободе и Устава, узело накарадну, тиранску логику да је ограничење слободе – слобода.

Упркос томе, ово тајно друштво себи и даље бестидно даје за право да се назива Уставним судом Републике Српске, институцијом коју је приграбило од народа. Оно тешко да може и даље тим именом да се зове, а слобода и Устав – који јесу Република Српска – тиме су остали институционално незаштићени, и системски нападнути. Тој дружини сада, нажалост, далеко више паше име из наслова.

Откуд „тајно друштво”?

Раније је Фронтал.РС указао, и упозорио, на то да је Уставни суд од 1994. године, када је почео да ради, одржао само двије јавне расправе, иако по Закону о Уставном суду одлучује, у правилу, на темељу одржане јавне расправе.

Ако је Народна скупштина Републике Српске – наше највише и понајважније представничко тијело – Законом зацртала Уставном суду да мора, прије него ли одлучи, да саслуша и народ чији Устав штити и умне људе који у томе треба да му помогну; а људи који запосиједају фотеље тог тијела то испоштују тек два пута у више од двије деценије, иако се окупљају сваког мјесеца, онда слободно може да се каже да ти људи нису уставне судије и да не служе јавности, већ су једно тајно друштво, које служи народу непознатим интересима. Томе у прилог свакако иде и то, што то друштво одбија – противно како моралној обавези коју носи свака јавна служба, тако и Закону о слободи приступа информацијама – да објави кључне информације о овом проблему од изузетног јавног значаја.

Међучин о трицама и кучинама

Устав Републике Српске – изворно Устав Српске Републике Босне и Херцеговине – изродио се из чежње српског народа западно од Дрине за слободом, и то је један слободарски, а уједно и једини предратни, и најдуговјечнији живући устав у Босни и Херцеговини. Тим се нашим народним чедом јасно ставља до знања да је први темељ уставног уређења Републике Српске – гаранција и заштита људских права и слобода (члан 5. Устава).

Једна од тих људских слобода јесте и слобода окупљања, па тако наш слободарски Устав јемчи грађанима право на мирно окупљање и јавни протест (члан 30. став (1) Устава). Без ове слободе напросто нема демократског друштва, јер тамо гдје народ не може да се окупи и да јасно и гласно изрази своје незадовољство властима, и то тако да власти то и чују и виде; ту тај народ и не влада, већ се влада њиме, а то демократија једноставно није.

Постоје, ипак, и други законити и легитимни интереси које би неограничена слобода окупљања могла да угрози, па је Уставом прописано да та слобода може да се ограничи, и то „само ради заштите безбједности и имовине” и, Устав је изричит и јасан, само „законом” (члан 30. став (2) Устава). Слично томе, изричито је и јасно Уставом утврђено да се „[с]лободе и права […] остварују […] непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом” (члан 49. став (1) Устава), односно да се „[з]аконом може прописати начин остваривања појединих права и слобода”, и то „када је то неопходно за њихово остваривање” (члан 49. став (2) Устава).

Код нас је, дакле, слобода (исправно) схваћена као правило, а њезино ограничење као изузетак, дозвољен само када је нужан. Због драгоцјености слободе – коју зна и осјети свим својим бићем свако коме је бар једном, бар и зеру недостајала, а ми смо је сањали вјековима – Уставом је предвиђено да она може да нам се ограничи само законом. Зашто? Зато што закон може да донесе само Народна скупштина, која би требало да сриче и изражава народну вољу и која народу одговара непосредно.

Народна скуштина, дакако, може да омане, као и свако други, и да озакони оно што не би смјела, и на своју, и на штету људских права и слобода. Скупштина се тада сукобљава са Уставом, и баш је тада дужност и обавеза Уставног суда да заштити и одбрани Устав, као најузвишенији израз свенародне воље, од Скуштине, која је застранила на узвишеном путу остваривања и отјеловљивања Устава и те свенародне воље. Као и све друго, ни воља просте, тренутне и пролазне, натполовичне скуштинске већине, не може и не смије да буде изнад Устава, као израза најшире, жељно вјечне и безвременске, свенародне воље.

Чим је могла, Народна скупштина и јесте оманула, па је тако Законом о јавном окупљању прописала да се „[а]ктом града, осносно општине одређује [простор примјерен за јавни скуп]” (члан 3. став (3) Закона). Ова одредба изгледа безазлено, али само на прву. Она је у ствари један страшан примјерак бирократске тираније, омиљеног уточишта сваког властодршца који искрено презире и народ и слободу, али је одвећ слаб и кукаван да их угњетава и гуши отворено, па му је милије и драже да то чини подло и тихо.

Злобност те одредбе огледа се у томе што се њоме слобода из правила, што природно јесте и каква мора да буде и препозната и прихваћена, криомице изокреће у изузетак. Како? Тако што се прописује да се одређује гдје народ слободу може да ужива и да се слободно окупља, умјесто да се одређује гдје народ, из оправданих разлога и крајње нужде, то не може да чини. Ако се, пак, одређује гдје народ може да се окупља, то логично значи да народ не може да се окупља тамо гдје му то није дозвољено. (Шта, пак, ако се не донесе никаква одлука о томе гдје може да се окупља? Да ли онда народ не може нигдје да се окупља?)

Народ више није слободан, а властима потребна дозвола да му ограничи слободу, већ је власт неограничена, а народу потребна дозвола за слободу.

Тако се народ ставља на милост и немилост власти, те умјесто да на власти буде терет да докаже да на одређеном мјесту народ оправдано не може да ужива слободу и да се мирно окупља, сада је на народу терет да доказује за свако појединачно мјесто да је власт и на њему требало да дозволи уживање слободе и мирно окупљање. Притом то не одређује законодавац законом, како је то Уставом предвиђено, већ се спорном одредбом даје за право градовима и општинама да ограничавају слободу.

Због тога смо и дошли до тог безобразлука и јада да је од преко хиљаду и двјесто квадратних километара Града Бања Лука, народ слободан да се мирно окупља на само пар дулума Трга Крајине и Парка „Младен Стојановић”. Додуше, сада може само у Парку.

Зашто „уставодавитељи”?

Кад власт човјеку вели – „На овом си комаду земље слободан, и ту можеш да се окупљаш!” – и будали је, наравно, јасно да власт тиме ограничава човјекову слободу на тај комад земље, па је ту ријеч о ограничењу слободе, што, јелте, може да се учини само законом. Нажалост, у нашем Уставном суду не сједе будале, па то тајно друштво такву простодушну логику и није могло да схвати, но је прибјегло оној софистицираној, бирократско-тиранској.

Одлучујући – поново без јавне расправе и далеко од очију јавности, дабоме – о иницијативи потписника ових редова да утврди да је спорна одредба Закона неуставна, што она очигледно и јесте, ма шта ко о томе думао; тајно друштво је домаштало да „[о]спорено прописивање не задире у суштину уставних права на мирно окупљање и јавни протест, нити их ограничава, већ напротив, омогућава реализацију ових права”! (Рјешење број У-52/18 од 22. маја 2019. године.) Дакле, када се градовима и општинама дâ да одлучује на којих је пар дулума међу стотинама хиљада хектара народ слободан, тиме се, тајно друштво сматра, народу не ограничава слобода, већ му се омогућава да у њој ужива.

Тајно друштво – сада, Џерард Селман, Снежана Савић, Ирена Мојовић, Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Душко Медић и Марко Рајчевић – закључило је, затим, и да „законодавац није у могућности да за сваку поједину јединицу локалне самоуправе дефинише простор примјерен за јавно окупљање грађана, због чега је неопходно да надлежни органи градова и општина, у оквиру законом утврђених критеријума и ограничења, одреде такве просторе на свом подручју.”

Сасвим је логично да законодавац не може за свако село да одреди гдје у њему народ може да се окупља, али може да дâ оквирне смјернице каква мјеста нису погодна за окупљање – или, чак, каква мјеста јесу погодна, што и јесте Законом учинио – па да затим овласти градове и општине да одреде мјеста на којима народ не може да се окупља, при чему се подразумијева да су остала мјеста погодна за слободу. Биће да то тајном друштву није пало на памет.

Управо је тако слобода ограничена, али и заштићена, у Републици Србији. Тамо је Законом о јавном окупљању казано да „[о]купљање није дозвољено на месту на којем, због карактеристика самог места или његове посебне намене, прети опасност од наступања угрожавања безбедности људи и имовине, јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије” (члан 6. став (1) Закона) и да ће „[с]купштина града, односно општине […] одредити простор на којем није дозвољено окупљање” (члан 24. Закона).

Одредбу истовјетну спорној одредби нашег Закона садржавао је и Закон о јавном окупљању Републике Хрватске. Онда је Уставни суд Републике Хрватске ту одредбу укинуо „јер је право на одређивање мјеста на којем се може одржати јавно окупљање дано тијелима локалне самоуправе без икаквих ограничења”, а „Суд је мишљења да када се неко уставно право може ограничити […] онда то ограничење мора бити јасно и недвојбено, без икаквих могућности екстензивног или волунтаристичког тумачења у прописивању или примјени ограничења”.

Закључио је њихов Уставни суд, потом, сљедеће: „Тиме се не жели рећи да треба законом одредити сва мјеста у Републици Хрватској на којима јавно окупљање није допуштено, већ закон треба дати јасне и објективне критерије и оквире за одређивање таквих мјеста локалној самоуправи. То значи да ограничења може поставити само закон, а локална би самоуправа, искључиво и само као изнимке од правила […], у складу са законом могла одредити мјеста на којима се јавна окупљања не могу одржавати, а не као темељем оспорене одредбе да локална самоуправа одређује мјеста на којима се та окупљања могу одржавати, иако за такво одређивање уопће нису постављени законски критерији који би и иначе морали бити у складу, искључиво, с одредбом чланка 16. Устава.”

Поред Србије и Хрватске, ниједан кантонални закон у Федерацији Босне и Херцеговине, изузев у Западнохерцеговачком кантону, не даје за право градовима и општинама да одређују гдје народ може да се окупља. (Закон на нивоу Федерације БиХ не постоји, а према неким кантоналним законима градови и општине једино могу да одреде гдје се могу одржати јавни скупови који нису пријављени или се не зна ко их организује.)

Ни у Црној Гори општине и градови не могу да ограничавају слободу окупљања. Тамошњим Законом о јавним окупљањима и јавним приредбама одређено је оквирно која су мјеста погодна за јавна окупљања, а искључени су – слично као и у Србији и у Хрватској – простори ближи од десет метара од зграде Владе или петнаест метара од зграда Скупштине, Предсједника и Уставног суда. Наравно, и црногорским законом, као и другим поменутим, прописане су околности под којима се одређено окупљање може забранити, што није спорно.

Будући да свуда у нашем окружењу народ може слободно да се окупља на свим јавним површинама и будући да свугдје око нас општине и градови не могу да одређују мјеста гдје народ може да се окупља, већ само понегдје да могу да утврђују гдје не може; јасно је да такво прописивање – осим што је неморално и безобразно – није ни нужно, ни оправдано, па самим тим није ни уставно.

Ми смо, дакле, изузетак. Народна скупштина Републике Српске је заказала и сукобила се са Уставом Републике Српске. То је проблем само по себи, и за то морају да одговарају непосредно народу сви посланици који су такав Закон усвојили, али и посланици из свих накнадних сазива Народне скупштине који нису ништа учинили да се такав Закон измијени. Још је већи проблем, међутим, што је заказао и Уставни суд, који Народну скупштину мора да држи у оквирима које јој је народ својим Уставом зацртао.

Друштво које господари ходницима Уставног суда је подржало неуставну одредбу Закона. Учинили су то, као што раде деценијама, без да су одржали јавну расправу, иако их закон обавезује да одлучују на темељу јавне расправе. То друштво себе сматра судијама Уставног суда, али његови чланови тешко да могу тако да се зову након вишедеценијске противзаконите тајновитости и овог недопустивог удара на слободу. Они гуше слободу и даве Устав, а морају да их бране. Они су, зато, тајно друштво уставодавитеља.

Наравоученије

Република Српска је у веома озбиљном проблему. Угрожена је. Народна скупштина противуставно гуши слободу, а господари Уставног суда је подржавају. О непочинствима и безакоњу извршне власти и не вриједи говорити. Тужилаштва – која се гнушају тога што морају да буду јавна, а не приватна – умјесто да их гоне, политички сплеткаре или се баве ситном боранијом. Сви они даве Устав, који јесте слобода и јесте Република Српска.

Народ – ако жели да Република Српска опстане, а прошлост нам је непобитно показала да тамо гдје не опстаје српска држава, не опстају ни Срби – мора да се пробуди и да схвати озбиљност проблема у којем се налази. Мора да се тргне из бунила у које су га довели и однарођена власт, и однарођени невладинићи. Једни су народ избезумљивали безакоњем, док су га други или тушили кукумачући о будалаштинама или обесхрабривали површно тлапећи о – додуше, стварним – бољкама народа, али или за њих не нудећи никакве љекове, или нудећи ненародне или противнародне љекове. Опозицију је џаба и кудити, јер је била и остала трула штака ћопаве власти (пукла, дабогда!).

Нико се за народ и за његову слободу неће борити и не може изборити, осим – можда! – народа. Дијелом то наш народ и схвата, али оно што мора, а не прихвата, јесте да нико није дужан, нити треба да се за њега бори; нико други, до народа самог. Народ који не зарежи одмах на оног ко му приђе слободи, и не растрга га чим му је такне; том слобода и не треба, и не треба да плаче за њом. Страх, јасно, није никакво оправдање да се не бори за слободу, јер управо губитак слободе значи сталну страховладу.

Зато народ мора почети сам да дјела. Слобода се најбоље брани тако што се слобода ужива, и што се грчевито одбија да је се одрекне. Ако се тако не његује и не залива, неминовно се суши и вене, док не увене. Како да дјела и шта да дјела – народ мора сам са собом да рашчисти и да докучи. Мора да се окрене самом себи. Од вјечно сањаних, а никад досањаних народних спасилаца и рођених вођа – никакве вајде. То су бајке за идиоте, исто колико и морал и поштење у политици и власти. Власт и политичари не треба да буду ни поштени, ни часни, ни врли, ни добри; већ морају да буду способни да се изборе за оно за шта им се зада да се изборе. На народу је да их свакодневно и неумољиво притишће, и чепа, и гњечи, и куди, како би се та њихова способност упрегла за остваривање народних, а не личних интереса.

Народу је одлична водиља управо Устав; нека га свако чита. Устав свакоме јемчи сва та права, и да притишће, и да чепа, и да гњечи, и да куди власт; све да би власт почела, и да никад не би престала, обилато да се зноји и плаши народног огња и мача сваки пут кад и помисли да се огријеши о Устав и о слободу.

Коме се не свиђа у шта су се претворили Народна скупштина и Уставни суд, нека им пише и нека их зове, и нека им каже шта им замјера. Једно је кукати унутар сопствене ехо коморе на друштвеним мрежама, а друго је непосредно позвати оне који су те закинули. И изравно им – јасно и гласно – ставити до знања да народ врло добро види и још боље чује шта раде и како раде, да то тако не може и да ће морати да одговарају пред народом. Ником није мило када га се изравно прозове и позове. Када се то чини масовно, утицај је далеко већи. (Но, када се у недоглед дају лажна обећања, пјени у празно и недопустиво проклиње туђу дјецу, не треба да се чуди када се постигне сасвим супротан учинак.)

Они који се окупљају, а не дозвољава им се, као и сви други који су обесправљени, не треба да се јадају небесима о неправди која их је задесила и да истовремено очекују правду на тацни, већ треба да изволе на суд. И да траже од суда да заштити њихова људска и уставна права и слободе, и да се држи Устава. То је уставна дужност сваког суда, а уставних дужности свако мора да се придржава (чланови 45. и 121. став (1) Устава). Једна од тих дужности јесте и свачија дужност да штити уставни поредак (члан 104. Устава).

Кључно је, и најважније, да се у борби за слободу истраје. Поклопити се или побјећи, не долази у обзир. Слобода може бити скупа, али је вриједна цијене.

Једино тако (кад још увијек немамо Други, да им утјера страх од злоупотребе власти у кости, за шта исто треба да се бори) могу да почну да се буцају тајна друштва уставодавитеља, и да се замјењују оним што мора да буде и што хоће једног дана бити – јавним институцијама, које ће да штите и бране од свих насртаја Устав и слободу народа којем служе.

Безакоње Уставног суда, овај пут нашег

Током двије и по деценије рада, Уставни суд Републике Српске одржао је, незванично, само двије јавне расправе. Такође, противзаконито крије информације о том проблему.

Уставни суд Републике Српске почео је да ради 1994. године. Важна је то институција наше државе. Њен изузетан значај и још дуговјечнији утицај – више жељан, него стваран – лијепо домаштава прва одредба Устава Репбулике Српске у којој се спомиње, а која вели да „заштиту уставности и законитости обезбјеђује Уставни суд.”

Народ је, дакле, Уставном суду повјерио незавидну и потешку дужност да му штити Устав и законе, и све друго што уставност и законитост подразумијевају, а без чега нам нема ни владавине права, ни демократије. Владавине права и владавине народа, пак, нема ако они којима је повјерена власт одлучују иза кулиса и ако у том одлучивању јавност не учествује.

Устав Републике Српске
Устав Републике Српске

Зато би било за очекивати да се у рад тако битног и утицајног органа, какав је Уставни суд, укључи и јавност, а нарочито њени најбољи и најумнији изданци, да и они кажу шта думају прије него ли се преломи и каже да је, рецимо, законодавац донио закон којим је повриједио оно свјетовно најузвишеније чиме нам је Српска успостављена. То ако и због чега, а онда стога што су двије главе паметније од једне, што опет може да се умножи и примијени и на разлику између глава које сједе у Уставном суду и свих глава које чине Српску, и то несразмјерно у корист ових других.

И законодавац нам је то препознао, па је, у својој можда и неочекиваној мудрости, прописао Законом о Уставном суду да тај суд о уставности закона, других прописа и општих аката и законитости прописа и општих аката одлучује, у правилу, на јавној расправи, те да може да одлучи да се не одржи јавна расправа ако је о неком питању већ заузео став или ако постоје услови да се поступак обустави (чланови 48. и 49. Закона).

Закон о Уставном суду (2011)
Закон о Уставном суду (2011)

Прописао је, исто тако, и да се на јавну расправу позивају учесници у поступку „ради излагања ставова и давања потребних обавјештења” и да на расправу могу да се позову и представници органа који треба да извршавају оспораване прописе те представници органа, научни и јавни радници, као и друга лица „ради давања мишљења и обавјештења”.

Закон о Уставном суду (2011)
Закон о Уставном суду (2011)

Законодавац је, дакле, препознао и прописао да се мора чути и шта народ мисли, и шта умни људи мисле, прије него што се донесу далекосежне одлуке. Међутим, Уставни суд, којем је дато да штити Устав и законе, тај закон о свом раду безобзирно крши откако постоји и дјела, задње скоро двије и по деценије.

Уставни суд је, наиме, иако би то морао да чини у правилу сваки пут када одлучује, одржао само двије јавне расправе, иако је откако ради одржао 241 сједницу, на којима је одлучивао и о уставности бројних закона и подзаконских аката!

Бројка од двају одржаних јавних расправа је, додуше, незванична, али за то је крив Уставни суд, јер избјегава и да је потврди, и да је оповргне, и то противно још једном закону – Закону о слободи приступа информацијама. Тако тај суд несувисло тврди да би „достављање тражених података изазвало значајније штете по заштиту процеса доношења одлука од стране Уставног суда”.

Поменутим законом јесте предвиђено да ће се утврдити изузетак од објављивања, али тек уколико може основано да се очекује да ће објављивање значајно да наштети легитимним циљевима заштите процеса доношења одлуке, при чему тај изузетак не обухвата чињеничне и статистичке податке. Уставни суд, међутим, није ни покушао да објасни какву би то штету објављивање података о (не)одржаним јавним расправама изазвало, којим би циљевима одлучивања та штета била изазвана, зашто су ти циљеви легитимни (будући да је заштита безакоња нелегитиман циљ, који не смије да се штити, већ управо мора да се разори); а, уз све то, ријеч је превасходно о чињеничном и статистичком податку.

Законом о слободи приступа информацијама је такође прописано и да јавни орган мора да провјери да ли јавни интерес изискује да се тражене информације објаве унаточ утврђеном изузетку, при чему мора да одвагне сваку штету и сваку корист које би из тога проистекле. Осим тога, тим законом је изричито прописано, као доказ да јавни интерес постоји, то да информације указују на непоштивање законске обавезе, а тражене информације баш показују да Уставни суд не поштује законску обавезу да одржава јавне расправе. Уставни суд о тој обавези испитивања јавног интереса уопште није водио рачуна.

Иако није потврдио, нити је оповргнуо, да је за свога постојања одржао тек двије јавне расправе, чини се да мрежна страница Уставног суда ту бројку заиста и потврђује. Тамо се може пронаћи, кориштењем свезнајућег Гугла, само једна одлука која је донесена након што је одржана јавна расправа. Ријеч је о одлуци број У-47/02 од 29. јуна 2006. године, којом је Суд утврдио да је неуставан тада важећи члан 43. Закона о експропријацији. У том је случају утврдио да је проблем био у томе што је законодавац у оспореном закону био поистовијетио тржишну вриједност некретнине са правичном накнадном, какву за отуђену имовину јемчи Устав. Ту одлуку можете да прочитате у наставку, а у њеном образложењу можете да пронађете ко је све учествовао у јавној расправи о том питању.

Одлука Уставног суда (2006) (клик отвара документ)
Одлука Уставног суда (2006) (клик отвара документ)

Друга одлука (временски прва) коју смо успјели да пронађемо, а да је донесена након што је Уставни суд одржао јавну расправу, подоста је занимљивија, и представља чак и својеврстан преседан, али и, колико знамо, непоновљен случај. Ту је ријеч о одлуци број У-25-6/97 од 15. августа 1997. године, којом је утврђено да је неуставна одлука ондашње предсједнице Републике Биљане Плавшић да распусти Народну скупштину.

Осим што је занимљива са историјског и политичког гледшита, та је одлука јако занимљива и са правног стајалишта, пошто је то први пут, а колико знамо и једини пут, да је Уставни суд разматрао уставност појединачног акта.

Уставом је, наиме, прописано да Уставни суд разматра уставност и законитост општих аката, али је Уставни суд у случају Плавшићеве и распуштања Скупштине уопориште за надлежност нашао у одредби Устава којом је утврђено да Влада може, док Суд не одлучи о његовој уставности, да обустави извршење општег, али и појединачног акта, из чега је Суд закључио да то значи да може да разматра, ако већ Влада може да обустави његово извршење, и појединачни акт.

Уставни суд се ту позвао на начело универзалности судске заштите, очито се притом водећи логиком да начело владавине права и начело подјеле власти подразумијевају и да нико не може да се изолује од судског надзора, па је због тога прогласио себе надлежним, сматрајући да друга судска заштита против одлука предсједнице Српске не постоји.

Занимљиву одлуку Уставног суда, којом је прогласио неуставном одлуку ондашње предсједнице Плавшић, можете да прочитате у наставку. Не треба ту да се прескочи ни издвојено мишљење, да је одлука предсједнице Плавшић да распусти Скупштину уставна, које је дао нико други до Рајко Кузмановић, недуго потом – тачније, недуго након што је нови скупштински сазив за предсједника Владе именовао Милорада Додика – нови предсједник Уставног суда.

Да ли ћете једног дана опет моћи да прочитате да је Уставни суд заказао јавну расправу, трећи пут у својој краткој историји, то од нас не зависи. То зависи од народа, и од његове жеље и воље да учествује у обављању јавних послова, и његове спремности да спријечи јавну власт да спречава њега да живи демократију.

Одлука Уставног суда (1997) (клик отвара документ)
Одлука Уставног суда (1997) (клик отвара документ)

Комисија за сукоб интереса: Политичке чистке су свјетски стандард

Тијело задужено за спречавање сукоба интереса сматра да су политичке смјене кадрова у јавним органима сасвим у реду јер се то, кажу, тако ради свуда у свијету.

Нетом након што су се прошлог мјесеца окончали општи избори, отпочеле су смјене кадрова у јавним институцијама и јавним предузећима.

Новоизабрани српски члан Предсједништва Босне и Херцеговине Милорад Додик, још увијек предсједник Републике Српске, али и Савеза независних социјалдемократа, својим је изјавама наметао закључак да је ријеч о кажњавању оних кадрова који нису радили у коалиционом, тј. страначком, интересу. Илити, о чистки неподобних „мангупа”.

Проста логика нам је, пак, казивала да је оно што се плаћа из народне кесе – народно, и да треба да служи само и једино народу и његовим интересима. То нам је потврђивао и Устав, и име Српске, који јасно дају до знања да је она Република, тј. јавна, а не приватна ствар, али и, рецимо, Закон о јавним предузећима (измјене и допуне овдје), који прописује да јавна предузећа обављају дјелатност од општег, а не од личног, политичког и иног интереса.

Наспрам те просте логике стајале су изјаве одлазећег предсједника Републике и долазећег члана Предсједништва и већ поменута сјеча кадрова. Наспрам логике, али, бар на прву, и наспрам Закона о спречавању сукоба интереса.

Слово закона

Поменути закон, наиме, вели у своме члану 9. да је носиоцима извршних функција и њиховим савјетницима – дакле, и предсједнику Републике, и члановима Владе Српске – забрањено да привилегују лица ради страначког или другог опредјељења и да на други начин користе свој положај како би утицали на одлуке законодавне, извршне или судске власти, те тако постигли личну корист или корист других лица, неку повластицу или право, или на други начин интересно погодовали себи или другом лицу.

Упустили се неко од њих у те забрањене активности, по члану 19. Закона би морао да се казни. Иако је највећа новчана казна помало и смијешна – тек 1500 КМ, неновчана, прописана чланом 20. Закона, богме и није – ако прекршилац одбије да ријеши сукоб интереса, сматра се небодобним да се кандидује на било коју непосредно или посредно изабрану функцију у периоду од четири године.

Због свега тога смо се обратили Републичкој комисији за утврђивање сукоба интереса са неколико питања која су се, усљед свих тих дешавања и изјава, сама наметнула.

Шта смо питали Комисију?

Комисију смо питали, прво: шта ће да учини како би утврдила да ли послијеизборне смјене представљају сукоб интереса и да ли је њима прекршен Закон, тј. да ли су политички интереси надвладали јавни интерес на начин да су привилегована лица ради страначког опредјељења (нпр. привилеговање кадрова који су радили у страначком интересу на уштрб кадрова који нису радили у страначком интересу и који су због тога смијењени и сл.)?

Питали смо Комисију и, друго: шта ће да учини како би утврдила евентуалну одговорност Милорада Додика, као носиоца извршне функције предсједника Републике, али и других функционера (нпр. одговорност за кориштење положаја како би се утицало на одлуке јавних органа ради постизања личне и страначке политичке користи, тј. ради погодовања личним и страначким политичким интересима и сл.)?

Напосљетку смо Комисију упитали и, треће и најједноставније: представљају ли описане активности кршење Закона и зашто?

Предсједница Комисије Обренка Слијепчевић одговорила нам је како слиједи.

Шта дума Комисија?

Одговоре на питања преносимо у цијелости, неизмијењене:

Обзиром да у конкретном случају постављате питања Комисији, која у свим случајевима поступа према Закону. Поступање по овом Закону није и не смије бити политичко дјеловање Комисије, јер је то поступање строго законски регулисано.

Значи ова Комисија није надлежна да политички дјелује у вези питања политичког постављања кадрова или разрјешења, што је ствар организације политичких партија и стандарда политичког дјеловања било гдје у свијету.

Према томе предмет сукоба интереса нису политичке коалиције већ утврђивање сукоба интререса изабраних представника према Закону о спречавању сукоба интереса у органима власти Републике Српске. Комисија се ни у ком случају не може мијешати у политичка дјеловања било које партије/партија. Овим смо дали одговор на ваша прва два питања као и на треће питање. Претпостављам да сте ово знали и да сте знали да ово није кршење Закона о спречавању сукоба интереса у органима власти Републике Српске, а разлоге за ваше питање „зашто?“ смо децидно објаснили већ у првој реченици.

Помало изненађени и забринути да питања нисмо добро срочили или да одговоре нисмо добро разумјели (или, још горе, да само их савршено добро разумјели), тј. зачуђени да ли то Комисија заиста тако отворено тврди да су јавни органи заправо страначка прћија, питања смо додатно појаснили.

Слијепчевићева види другачије

Нагласили смо да се она нису односила на смјене унутар странака, што је сасвим легитимно и законито, већ на смјене унутар јавних институција и јавних предузећа по политичком основу и под политичким притисцима. Напоменули смо, такође, и да избори и именовања, као и смјене и разрјешења у тим јавним органима ваљда морају да се спроводе по законом строго прописаним процедурама, те водећи рачуна о томе да на јавним положајима увијек буду кадрови који су способни – а не политички подобни – да ту службу врше искључиво у јавном, а не у било чијем политичком интересу.

Предсједница Комисије Слијепчевићева одагнала је наше сумње, те потврдила да посриједи „није никаква забуна већ одговор Комисије према Закону на основу којег дјелује и прописаним надлежностима а остало што смо Вам појаснили није регулисано Законом о спречавању сукоба интереса у органима власти Републике Српске нити је надлежност дјеловњја Комисије како смо појаснили.”

Тиме је, биће, озваничила да је наша проста логика – да јавни органи, који раде о народном трошку, морају да раде икључиво у народном интересу – напросто превише проста, и да каска за свјетским стандардима, по којима су смјене унутар јавних органа ствар организације политичких странака.

Једино нам још није разјаснила сљедеће: шта су то сукоби интереса – ако политичке чистке нису, и између којих то уопште интереса Комисија спречава сукобе, ако су јавни и политички интерес – једно те исто.

Простије речено – шта ће нам, ког врага, Комисија?

Хаг крије податке о истрази ратних злочина у предмету Алије Изетбеговића

Иако је истрага обустављена још 2003, институција која је наслиједила Хашки трибунал одбила је захтјев новинара портала Фронтал.РС да му достави кључне документе о том случају.

„[Алија] Изетбеговић је био један од осумњичених под истрагом… Чињеница да је умро значи да се истрага обуставља.” Ово је на дан Алијине сахране, у октобру 2003. године обзнанила Флоренс Артман, тада гласноговорник Међународног кривичног суда за бившу Југославију. Хашки трибунал никад није објавио било какаве детаље о тој истрази, па тако ни за шта су тачно сумњичили Изетбеговића.

Скоро деценију и по касније, новинар Фронтала је од Механизма за међународне кривичне судове, чији је задатак да оконча оно што је Хашки трибунал започео, тражио да му се доставе одлука којом је покренута истрага против Изетбеговића, оптужница у том предмету, или њен нацрт, те одлука којом је истрага обустављена.

Документи су потраживани на основу Правила приступа списима под контролом Механизма, која штите право сваке особе да приступи информацијама којима располаже та институција. Захтјев се ослањао и на извјештај којим је Специјални извјестилац за промоцију и заштиту права на слободу мишљења и изражавања Уједињених нација потврдио да међународне институције, па тако и Механизам, треба свима да обезбиједе право приступа информацијама у складу са чланом 19. Међународног пакта о грађанским и политичким правима.

Недуго затим, из Механизма је стигао одговор којим је захтјев одбијен. „Документи које сте тражили – уколико би постојали и били у посједу Механизма – били би изузети од објављивања сходно чл. 10. ст. (д), (е) и (г) Правила приступа Механизма”, навео је Наџва Набти, овлашћено лице из уреда тужиоца Механизма. (Нејасно је ово „уколико” из одговора, пошто је већ потврђено да је истрага против Алије вођена, па онда морају да постоје барем акти којима је та истрага покренута и обустављена.)

Против те одлуке је изјављена жалба. У њој је, између осталог, наведено да није доказано да су испуњени услови из одредби на које се првостепени орган позвао. На примјер, приступ се може ускратити ако би њиме били угрожени истрага и суђење, но, истрага против Алије је давно обустављена, а до суђења нити је икад дошло, нити више може да дође. Информације се могу ускратити и ако би њихово објављивање угрозило процес „слободног и независног одлучивања”, али се у одлуци не наводи како би до тога дошло у овом случају. Захтјев се може одбити и када се тражене информације због њиховог садржаја морају сматрати повјерљивим, међутим, Механизам није објаснио зашто је то овдје примјенљиво.

Указано је затим и да нису испуњени ни услови из Међународног пакта да се захтјев одбије. Комитет за људска права Уједињених нација, тијело надлежно да тумачи и надзире спровођење тог уговора, потврдио је да се прије ограничавања слободе изражавања, која обухвата и право приступа информацијама, „мора доказати на специфичан и индивидуализован начин тачна природа пријетње, као и неопходност и сразмјерност дате одлуке, и то успостављањем непосредне и моменталне везе између изражавања и пријетње.”

Наглашено је и да се тражене информације тичу питања од изузетног јавног интереса, тј. истраге о наводним ратним злочинима некадашњег високог функционера земље са богатом историјом унутрашњих сукоба, те да без објелодањивања истине и отворене расправе о таквим стварима – која је немогућа без слободног протока информација – нема ни помирења.

Механизам је убрзо одбио и жалбу. Правник из уреда тужиоца Механизма Вероника Рајт је у својој другостепеној одлуци навела да, „[и]ако је истрага против Алије Изетбеговића окончана када је осумњичени преминуо, било каква оптужница против њега, без обзира да ли је у питању нацрт или не, и без обзира да ли ју је прегледао или потврдио судија, била би изузета” пошто би „[њ]ено објављивање могло да угрози истражне или оптужне процесе у другим случајевима (пред [Хашким трибуналом/Механизмом] или државним судовима) који се тичу предмета Алије Изетбеговића.”

Истакла је и да би „процес одлучивања Механизма у сваком случају, не само у предмету Алије Изетбеговића, био подривен када би се интерни документи којима се покрећу истраге, оптужују осумњичени или обустављају истраге учинили доступним јавности.”

На крају је додала и да Механизам не мора да објашњава како је тачно закључио да су сви ти услови за одбијање приступа испуњени, па не мора ни да образлаже „на који начин садржај тражених информација изискује да их се сматра повјерљивим.”

Овакво тумачење је, међутим, супротно пракси Хашког трибунала и Механизма. Наиме, на њиховим се страницама редовно објављују не само оптужнице – како у окончаним, тако и у активним предметима – већ и све врсте поднесака, доказни материјали, стотине хиљада страница судских транскрипта итд. Ипак, то очито није случај и са списима предмета Алије Изетбеговића, иако је ријеч о једном од најзначајнијих предмета Хашког трибунала.

Унаточ свему томе, јавност је остала ускраћена за информације од очигледног јавног значаја. Приступ таквим информацијама је право заштићено не само Међународним пактом, већ и Општом декларацијом о правима човјека, понајважнијим гарантима права и слобода савременог човјечанства. Механизам је у својим одлукама оба та документа сасвим занемарио.

ОХР противуствано крије имена и поријекло службеника

Кршећи Међународни пакт о грађанским и политичким правима и оглушујући се о препоруке Уједињених нација, Канцеларија високог представника одбија да објави кључне податке о свом особљу.

Није лако у Босни и Херцеговини пронаћи човјека који није чуо за високог представника или за његову канцеларију, фамозни ОХР. Институција је то од огромног, ако не значаја, онда барем утицаја на друштвени и политички живот ове земље, и већина грађана је тога итекако свјесна. Међутим, сасвим супротно важности и свеприсутности високог представника, јавности су и даље непозната имена и састав његових запосленика. Не знамо чак ни колико тих јавних службеника, који би требало да нам полажу рачуне и да раде у нашем интересу, долази из Републике Српске, а колико из Федерације Босне и Херцеговине. Ако некоме није јасно зашто је то недопустиво, ево и објашњења.

Особље сваке институције својим личним убјеђењима и схватањима неминовно утиче на цјелокупан њен рад, а то значи и шта ће препознавати као проблеме са којима се ваља обрачунати и како ће се према њима постављати и којим ће их редослиједом и начином рјешавати. Исто тако, на развој и утврђивање убјеђења и схватања јавних службеника неминовно је утицало, и утиче и даље, њихово поријекло – како народно, тако и завичајно – тј. средина из које су поникли и која их је образовала усадивши у њих себи својствене идеје, идеале, вриједности и културне обрасце. Све то важи и за институцију високог представника и за њено особље.

Управо је из тих разлога равномјерна национална и регионална заступљеност при запошљавању један од важних принципа у раду Уједињених нација, које контролишу ОХР и којима се његове мјере приписују (што је потврдио Европски суд за људска права).

Тиме смо се водили када смо од ОХР-а захтијевали да нам достави списак свог особља и статистичке – дакле збирне, не поименичне – податке о општинама и ентитетима из којих то особље долази. Позвали смо се притом на Међународни пакт о грађанским и политичким правима, који је саставни дио Устава Босне и Херцеговине и који штити свачије право на приступ информацијама, те указали на извјештај Уједињених нација према којем и међународни органи треба да се придржавају тих одредби.

Унаточ тој обавези, ОХР је одбио да нам достави како имена јавних службеника који чине његово особље, тако и статистичке податке о њиховом поријеклу. Учинили су то кратко устврдивши, са све „ошишаном” латиницом, да „лицни подаци упосленика ОХР-а нису доступни на увид сирој јавности”.

Таквим одговором нису доказали да је ограничење приступа информацијама – како то изискује Пакт – утемељено у закону, неопходно ради заштите неког претежнијег интереса и пропорционално легитимном циљу. Разумије се, имена јавних службеника и збирни статистички подаци нипошто не могу да се сматрају личним.

Осим што је противна праву, одлука ОХР-а је и врло недемократична, јер спречава грађане да сазнају ко им служи, те да оцијене да ли су ти људи дорасли своме задатку и да их позову на одговорност ако нису. Због ње је такође немогуће утврдити и да ли та институција брине о равномјерној националној и регионалној заступљености при запошљавању, што је подједнако важно. Наиме, без такве равномјерности високи представник не може да створи објективну и цјеловиту слику о стању у држави, што значи да ни у својим одлукама и извјештајима, толико судбоносним за Босну и Херцеговину, не може да води рачуна о интересима свих њених грађана, народа, регија и ентитета, што би морао да чини.

Високи представник је више пута инсистирао на транспарентности и равномјерној националној и географској заступљености у државним органима, на чему се у доброј мјери темељи и уставни поредак Босне и Херцеговине. Сада је вријеме да докаже јавности да се и у своме раду досљедно и ревносно придржава тих принципа.