Уважена тужба: Уставни суд РС незаконито крије информације од јавног значаја

Окружни суд у Бањој Луци је пресудом потврдио да су „несумњиво од јавног значаја” информације о (не)одржавању јавних расправа и раду Уставног суда, те да стога морају да се објаве.

Уставни суд Републике Српске, по Закону, одлучује о уставности закона и уставности и законитости других прописа на темељу јавне расправе. Међутим, Суд је од 1994. године одржао 257 сједница и, како је Фронтал.РС раније објавио, само двије јавне расправе.

Будући да је податак да су одржане само двије расправе незваничан – мада га слободно доступне одлуке Уставног суда потврђују – потписник ових редова је тражио од Уставног суда да му достави званичне податке, као и извјештај о раду, који је дужан да сачини сваке године и достави га Народној скупштини Републике Српске, у складу са Законом о слободи приступа информацијама. Суд је незаконито одбио приступ свим тим информацијама, неосновано тврдећи да би то наштетило процесу његовог одлучивања.

Услиједила је, наравно, тужба против такве одлуке (тужба је допуштена јер Уставни суд у овом случају није одлучивао непосредно на основу уставних овлашћења). Окружни суд у Бањој Луци је пресудом од 18. јуна 2020. године уважио тужбу и поништио незакониту одлуку Уставног суда. У кључном дијелу пресуде, Окружни суд образлаже:

Из садржине оспореног акта […] примјетно је да тужени ничим не образлаже зашто је утврдио изузетак из члана 6. став 1. тачка в) ЗОСПИ, односно на који начин би објављивање тражених информација штетило процесу рада, односно одлучивања Уставног суда Републике Српске, нити у чему би се настала штета огледала, а што је неопходно како би се утврдио изузетак од објаве тражених информација. Уосталом садржина тражених информација указује да се ради о информацијама које су основи статистичке и информативне природе, што значи да се не ради о информацијама које задиру у уставне надлежности суда, при чему тужени приликом одлучивања о захтјеву тужиоца није провео нити обавезан тест јавности, сходно члану 9. ЗОСПИ, а у циљу утврђења да ли заштита интереса суда има превагу над интересом јавности да сазна одређене податке везане за рад суда, или да ли је већа штета ако јавност не буде упозната са тим подацима, од штете коју би евентуално трпила лица или органи на које се евентуално односе тражени подаци.

Како, Уставни суд одлучује након одржане јавне расправе, у термину о којем претходно обавјештава јавност, па се јасним указује да нема основа да се тужиоцу рецимо ускрати давање информација тражених тачком 1., 2. и 3. захтјева, док информација садржана у тачки 5. захтјева (посљедњи усвојени годишњи извјештај о раду суда) несумњиво представља обавезу туженог да јавност упозна са резултатима свог рада, а у погледу тачке 4. захтјева (записници са посљедњих 10 одржаних расправа), рецимо може се провести тест јавности, у смислу члана 9. ЗОСПИ, те након тога одлучити о том дијелу захтјеву, како би јавност имала могућност да се информише о раду Уставног суда, што је несумњиво од јавног значаја.

Будући да је пресуда Окружног суда правоснажна, Уставни суд ће морати да објави тражене информације од јавног значаја. Нову одлуку мора да донесе у року од тридесет дана.

Суд потврдио да Служба предсједника крши закон

Уважавајући тужбу због кршења права на приступ информацијама, Суд је утврдио да Служба предсједника Републике Српске незаконито крије систематизацију радних мјеста и водич за приступ информацијама.

Окружни суд у Бањој Луци уважио је тужбу коју му је поднио потписник ових редова против Службе предсједника Републике Српске због незаконитог одбијања приступа информацијама.

Окружни суд је утврдио да је Служба предсједника прекршила Закон о слободи приступа информацијама Републике Српске одбивши да објави Правилник о унутрашњој организацији и систематизацији радних мјеста, што је урадила под изговором – за Суд неприхватљивим – да је у питању тајни податак.

Окружни суд је, такође, потврдио да Служба предсједника мора да објави и водич за приступ информацијама, којим треба јавности да омогући да се упозна са поступком приступа информацијама под контролом тог јавног органа. Служба је чак тврдила да ни нема такав водич, иако јој је обавеза да сачини и објави водич утврђена Законом, који је ступио на снагу још 2001. године.

Окружни суд је тако потврдио писање Фронтала из октобра прошле године, да Служба предсједника неуставно и незаконито одбија да положи рачуне народу и да га информише о питањима од јавног значаја, чиме подрива нашу демократију.

Подсјећамо, још једном, да народ без тих информација не може да надзире јавну власт и да информисано учествује у демократском процесу, а без тога нема ни Републике.

Служба предсједника ће морати да поступи по пресуди у року од мјесец дана.

Читаву пресуду можете да прочитате у наставку.

Агенција за заштиту личних података: противправан Приједлог Изборног закона

Условљавање остваривања бирачког права давањем биометријских отисака прстију, што се предвиђа предложеним измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине, представљало би недопуштено и неоправдано мијешање у права грађана, а нарочито у њихово право на приватност.

Унаточ оваквом мишљењу Агенције за заштиту података о личности БиХ, Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ је почетком марта усвојио Приједлог Закона о измјенама и допунама Изборног закона БиХ, и он се сада налази на дневном реду текуће сједнице Дома народа ПС БиХ. Осим што би се отисци прстију бирача узимали на бирачким мјестима, они би се, према Приједлогу, такође похрањивали и у Централном бирачком списку.

У наставку преносимо одговор Агенције, тачније њеног директора Петра Ковачевића, на наша питања о проблему похрањивања биометријских отисака прстију у Централном бирачком списку и њиховог узимања на бирачким мјестима:

Агенција је на Приједлог закона о измјенама и допунама Изборног закона Босне и Херцеговине доставила мишљење Представничком дому Парламентарне скупштине Босне и Херцеговине у којем је оспорила увођење обраде отиска прста гласача на изборима.

Наиме, податак о отиску прста је биометријски податак и спада посебну категорију података, чија је обрада сходно члану 9. став (1) Закона о заштити личних података („Службени гласник БиХ“ бр. 49/06, 76/11 и 89/11, у даљњем тексту: Закон), забрањена, осим у случају изузетака из става (2) истог члана који нису примјењиви за предметну обраду. Такође, када се врши аутоматска обрада посебне категорије података, законом мора бити предвиђена и одговарајућа заштита (члан 9 и 10. Закона).

Без обзира на предложену законску норму, која би формално била правни основ, намеће се питање неопходности обраде овог података те који легитимни циљ се треба остварити задирањем у приватност свих бирача у овој мјери. Агенција није утврдила да постоје релевантни и довољно јасни разлози који би били оправдани реалном друштвеном потребом и легитимним циљем који се жели постићи обрадом овог личног података.

Сходно Изборном закону Босне и Херцеговине идентитет бирача се утврђује на основу важеће личне исправе (лична карта, пасош и возачка дозвола), што је у складу и са другим законима којим је прописано да се наведеним документима доказује идентитет. Стога је немогуће оправдати захтијев да грађани чији идентитет је на бирачком мјесту утврђен на основу важећег идентификационог документа, морају „дати“ отисак прста да би остварили бирачко право.

Неспорно је да је потребно обезбиједити регуларне, поштене и фер изборе, али остваривање тог циља не може се вршити претјераним задирањем у приватност грађана на начин да се исти ради остваривања демократског и грађанског права условљавају обрадом биометријских података.

Обрада биомтеријских података представља посебно инвазиван и ризичан продор у приватност појединца.

Обрада биометријских података дозвољена је само када је нужна и неопходна (нпр. расвјетљавање кривичних дијела, идентификација починилаца и сл.), а увођење биометријских мјера само ради контроле изборног процеса је прекомјерно и несразмјерно те на тај начин представља непотребно задирање у приватност појединаца.

Несразмјерност се огледа и у чињеници да грађани идентификационим документом доказују идентитет пред судом, овлаштеним службеним лицима, да могу прећи државну границу, располагати некретнинама, кредитно се задужити и сл., а са друге стране исти идентификациони документ не би био довољан за идентификацију пред бирачким одбором.

Уколико би предложено законско рјешење било усвојено, исто би формално представљало законски правни основ за обраду отиска прста бирача али и кршење права на приватност појединаца, обзиром да би бирачи били условљени да дају отисак прста, уколико желе остварити бирачко право.

При томе, сагласност бирача никако не може бити правни основ за обраду личних података од стране јавних органа чији се рад заснива на законским овлаштењима и не зависи од воље појединаца.

Агенцију смо питали и да ли би, у складу са својим надлежностима и Законом о заштити личних података БиХ, кажњавала органе изборног процеса уколико би обрађивали биометријске отиске прстију гласача и тиме условљавали остваривање њиховог бирачког права, али нам на то нису одговорили.