Врана Банди очи не извади: Тужилац мора бити разријешен

Хана Врањешевић је или неука и неспособна или корумпирана и неподобна да буде тужилац. Мора да одговара дисциплински, и ВСТС БиХ мора да је разријеши дужности.

Окружно јавно тужилаштво у Бањој Луци донијело је, по тужиоцу Хани Врањешевић, наредбу о обустављању истраге против Милоша Бандића. Он је, подсјећамо, Ивану Бегићу, омладинцу Партије демократског прогреса, озбиљно пријетио и вријеђао га док га је испитивао као инспектор Полицијске управе Бања Лука. Све је снимљено и објављено, али Бандић за кривично дјело још увијек неће одговарати, било због (правне) неукости и неспособности или кормупираности и неподобности Врањешевићеве.

Врањешевића, наиме, Наредбу темељи на крајње несувислој и очигледно погрешној примјени правног начела ne bis in idem, образлажући како је Бандић већ кажњен у унутрашњем дисциплинском поступку који је спровело Министарство унутрашњих послова (смањена му је плата). Међутим, то начело штити лица од вишеструког суђења, тј. по њему се никоме не може два пута судити, пред судом, за исто дјело, али дисциплински поступак није суђење пред судом, и утврђена дисциплинска одговорност нипошто и никако не искључује кривично гоњење. То потврђује, врло јасно, и члан 4. Закона о кривичном поступку: „Нико не може бити поново суђен за дјело за које је већ био суђен пред судом и за које је донесена правоснажна судска одлука.”

Начело ne bis in idem је једно од темељних начела кривичног права и гаранција коју оно пружа је универзално признато људско право. Једноставно, не постоји правник који га не познаје и тешко да ћете наћи иједног који би га, здравог разума и чисте савјести, тумачио онако како то чини Врањешевићева. Према њеном тумачењу, сваки убица може напросто да оснује предузеће, убије човјека у својству запосленог, сам себе дисциплински казни и тако се заштити од кривичне одговорности (готово истовјетно поређење направиће ће и Бегић одговарајући на наша питања).

Такво тумачење је у супротности и са праксом Европског суда за људска права. Тај суд је потврдио, на примјер, да истовременим изрицањем дисциплинских мјера отпуштања и умањивања пензије за 75%, с једне стране, и осудом у кривичном поступку, с друге стране, полицајцу одговорном за сексуално узнемиравање и силовање трију притворених жена није повријеђено право да му не буде више пута суђено за исто дјело, што му јемчи члан 4. Протокола 7. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода (Пол Бенфилд против Уједињеног Краљевства, Одлука број 6223/04, од 6. фебруара 2014).

Врањешевићева је, дакле, или неука и неспособна, или корумпирана и неподобна, за тужилачку функцију. Постоји, додуше, и трећа могућност – да јој је озбиљно запријећено, али тужилац би то морао да пријави и тражи заштиту, а не да доприноси разарању уставног поретка Републике Српске и било каквог привида правне државе. Ако ће те вриједности жртвовати због личне безбједности, онда није ни требало да се прихвата тако важне и народним новцем веома лијепо плаћене функције, па је опет ње недостојна.

Питали смо зато Уред дисциплинског тужиоца Високог судског и тужилачког савјета Босне и Херцеговине када ће Врањешевићева дисциплински да одговара. Доставили су нам „одговор”, али на једноставна питања нису одговорили: позвали су се, наиме, инсинуирајући ненадлежност, на законске одредбе које немају никакве везе са утврђивањем дисциплинске одговорности тужилаца, за шта је у Босни и Херцеговини надлежан искључиво Уред дисциплинског тужиоца.

Питали смо и Бегића, да ли ће изјавити притужбу на спорну Наредбу и да ли ће Уреду дисциплинског тужиоца поднијети притужбу против Врањешевићеве. Одговорио нам је да су његови адвокати већ саставили притужбу, додајући са досјетљивошћу својственој само нашој опозицији да је „уведено ново правило у правосуђу Српске које није ne bis in idem а које се зове ’Кадија те тужи, кадија те суди!’”, јер се „Хани Врањешевић имам право жалити на Хану Врањешевић.” (Посљедње и није тачно, јер о притужби одлучује, помало збуњујуће, канцеларија тужиоца, али канцеларију тужиоца чине главни тужилац, замјеници главног тужиоца, шефови одјељења и шефови одсјека, сходно члану 26. став (4) Правилника о унутрашњој организацији и пословању јавних тужилаштава Републике Српске.)

Бегић такође наглашава да је „правило ’не два пута о једном’ (ne bis in idem) могуће само да је СУД пресудио Милошу Бандићу, а што знамо – није било.” Истиче да је први од та три „преседана” то што је „вођен поступак и никада није саслушан Милош Бандић, као окривљени [Бандић је имао статус осумњиченог, оп. а.], нити ја као оштећена страна.”

Одговарајући на питање да ли ће поднијети притужбу и Уреду дисциплинског тужиоца, одговорио нам је да ће се обратити „[н]е само ВСТВ-у него ћу поднијети и кривичну пријаву против Хане Врањешевић, те хитно захтјевати њено изузеће из овога случаја”, додајући и да је „[о]на […] починила и кривична дјела несавјесног рада у служби и злоупотријебила је положај и овлаштења због интереса владајућег СНСД-а.”

„Замислите да ви одете и убијете човјека, због тога вас послодавац казни са 20% плате и ви не можете кривично да одговарате. Ово је позив на рушење демократије и чињење кривичних дјела”, закључује Бегић. „Кад-тад ће се и она, и Милош Бандић и министар Лукач наћи иза решетака. Ја одустати нећу.”

Питали смо га да ли је Бандића или Републику тужио приватно, на шта је одговорио да није: „То мора да ради Тужилаштво, за то примају плате. Републику Српску нећу тужити, нисам ја Драган Лукач да тужим државу у којој живим.”

Ова је опаска, међутим, на климавим ногама: правна држава се гради и приватном тужбом, нарочито ако службена реакција редовно изостаје. Осим тога, опозиционо прегалаштво било би бар озбиљније и занимљивије, ако не и друштвено и политички корисније, када би се опозиционари потрудили да кроз наше судове приморавају нашу власт и наше јавне службенике да поштује нашу народну вољу изражену кроз наш Устав и наше законе. Судски поступак Бегића против Бандића би било занимљиво пратити, што би Бегићу могло користити политички. Нашем друштву би свакако користило учвршћивањем и популаризацијом како јавности суђења, тако и суђења уопште, те изградњом култа и институције суда. Бандић би њежније пријетио када би за сваку пријетњу морао да исплати пет или шест хиљада марака умјесто 20% плате, а то би послало и јасну поруку његовим истомишљеницима. Самим тим, и грађани би се осјећали безбједније и били би безбједнији.

Будући да је раније објављено само да је Бандић смијењен, док се у Наредби казује да му је тек умањена плата, и то на период од два мјесеца, обратили смо се и Министарству унутрашњих послова тражећи да нам потврде да ли, и зашто, народ и даље плаћа дотичну персону. Одћутали су.

Да не бисмо превише застранили у апстрактно наглабање о тужилачким бесправним бесмислицама и политичке борбе странпутицама, вратимо се суштини. Полицајац, тада начелник, који треба да штити народ од криминала, озбиљно је пријетио и вријеђао политичког активисту јер је „дао […] изјаву, али нама се та изјава не уклапа.” Тужилац, који треба таквима да обезбиједи лијепу затворску казну, спасио га је од суда. Они – плаћени народним новцем, бисерима баченим – за све то морају да одговарају.

Гледајући шире, пак, такво поступање наоружава аргументима сваку ону будалу која чезне за развлашћивањем Републике Српске све до њеног укидања. Институционализована бахатост, самовлашће, безакоње, бешчашће – то је трулеж која разара снагу Републике да се одбрани од бројних вањских непријатеља. Помагати им, шта је то него велеиздаја?

И, за крај, наградно питање: ако је против Бандића већ обустављена истрага, шта је са истрагом против оних његових нас, за које рече да им се Бегићева „изјава” не уклапа?

’Лаштва о „Прислушкивању”: Пренос надлежности, тишина и рад реда ради

Ниједно од тужилаштава није објаснило зашто грађани плаћају органе који служе као проточни бојлери за потписивање полицијских извјештаја и читачи кривичних пријава.

Пише: Стефан Мачкић

Спорадично прекидајући ћутање о рушењу Републике изнутра, ’лаштва потврђују да нису надлежна за било шта крупније од гоњења уживалаца пола грама љековитог биља и за печатирање туђих – полицијских или личних – писанија. Заиста, сјећа ли се ико иједне озбиљне истраге, да ју је само од себе покренуло иједно ’лаштво у Српској, и да је она уродила каквим-таквим затворским плодом?

Републици не требају масно плаћене – и притом имунитетом заштићене – ћате, па не би било згорег да се (само)укину. Дотад, или до њиховог преобликовања у тужилаштва, и то јавна, како је то предвиђено Уставом Републике Српске, насмијте се од муке њиховим одговорима, цитираним у наставку. (И праведнички гњев често неосновано испољаван према судијама, усмјерите на оне који га редовно заслужују, а то су наша ’лаштва, јер они оптужницу подижу и неспособно је заступају пред судом.)

Читајући „одговоре”, српског језика зналцу, дакако, неће промаћи да се одговарати може и давањем одговора (на питање), али и бивањем погодним, примјереним за нешто, пристајањем некоме; сношењем одговорности, бивањем одговорним; бивањем изведеним пред суд, бивањем оптуженим; бивањем прозваним, позваним на провјеру знања, ради оцјењивања; наговарањем некога да одустане од какве намјере, плана, одвраћањем; између осталог.

На читаоцу је да сам себи одговори о каквом је одговарању ријеч.

ОЈТ БЛ: Станивуковић и Сандић пријавили, дато тужиоцу да се поигра

„Окружно јавно тужилаштво Бања Лука […] запримило [је] двије кривичне пријаве од стране подносилаца; Драшка Станивуковића и адвоката Дариа Сандића из Бања Луке, у вези са кривичним дјелом неовлаштено прислушкивање и тонско снимање”, па је „наведени предмет додијељен […] у рад поступајућем тужиоцу.”

Бањолучко ’лаштво, дакле, вели да су примили кривичну пријаву, и то је највише што је иједно ’лаштво у Републици Српској учинило. Похвале за бањолучку предузимљивост.

РЈТ: Одричемо се надлежности у корист неуставног ’лаштва БиХ

„Како се у овом случају ради о наводима изреченим од стране Предсједништва БиХ, институција надлежна за поступање, односно утврђивање да ли из изречених навода произилазе основи сумње да је извршено кривично дјело је Тужилаштво БиХ”, поручују из Републичког јавног тужилаштва (не одговарајући по чему су било републичко, било јавно, било тужилаштво).

Чак и када би тврдња да се надлежност одређује према функцији починиоца кривичног дјела била тачна – нормално, РЈТ за то није пружило никакво законско утемељење, а и како би? – ово ’лаштво је прећутало питања, и противрјечност одговора, о кривичној одговорности министра унутрашњих послова Републике Српске Драгана Лукача.

Милорад Додик ће сигурно побјеснити када сазна да РЈТ хоће да га истражује неуставно Тужилаштво БиХ, попут „колико-је-то-Србин” Бранислава Бореновића.

ОЈТ ДБ и ПД: ’Немојте, људи, кô Бога вас молим!’

Окружно јавно тужилаштво у Добоју је господски кратко, без икаквог детаљнијег појашњења, одговорило да није надлежно, док је Окружно јавно тужилаштво у Приједору на сличан лаконски одговор додали и трешњицу мјесне ненадлежности.

Будући да оних пар патрљака нечега што се теоретски некад и могло називати опозицијом и даље формално дјелује на територији цијеле Републике, што би значило да су могли бити прислушкивани и у Добоју и у Приједору, овакав одговор ни приближно не утаљује жеђ; наравно, не жеђ за правдом, јер су за правдом жеднећи Срби давно пресахнули, већ жеђ за истински духовитим примјерцима бирократског скидања одговорности.

Ко зна, да их народ више плаћа, можда би ’лаштва била духовитија у свом џабалебарењу. Народ да се стиди и своју грешку хитно да исправи!

ОЈТ ТБ: Има и духовитости…

Херцеговци још увијек нису лишени хумора, па је тако потписнику ових редова из Окружног јавног тужилаштва у Требињу стигла, на адресу електронске поште, само аутоматизована потврда да његов упит није прочитан. Такве бисере заиста треба његовати; зато, искрене честитке Требињцима.

ОЈТ БН и ИС и Тужилаштво БиХ: … и достојанствених минута ћутње

Окружно јавно тужилаштво у Бијељини и Тужилаштво Босне и Херцеговине на питања уопште нису одговорили, макар ни одбијеницом попут оне из Требиња. Питања су им послана још 21. маја, када је у Народној скупштини Републике Српске и речено то што је речено, а како се овај текст објављује 14. јуна, од њих смо добили, како вели свезнајући Гугл, скоро 35 000 минута ћутње.

Ипак, недовољно за тихо (у)дављену Републику.

Допуна: Грешком је из изворног текста изостављено Окружно јавно тужилаштво у Источном Сарајеву, те је текст 15. јуна допуњен и њиховим ћутањем.

Додик и Лукач и даље на слободи, тужилаштва ћуте, Република вене

Прислушкивање народних посланика и опозиције директан је удар на Устав, ионемогућава слободне изборе. Лагање о прислушкивању такође.

Исфрустрирани дилетенат политичког Сарајева, члан тзв. Предсједништва банана државне заједнице, руши уставни поредак Републике Српске прислушкујући посланике Народне скупштине Републике Српске.

А, не, извин’те, члан Предсједништва Босне и Херцеговине из Републике Српске Милорад Додик збио је врсну шалу са недуховитим опозиционарима, јер наравно да их не прислушкује у неком неуставном и незаконитом дослуху са министром унутрашњих послова Републике Српске Драганом Лукачом, јер да то и ради, ћутао би.

То што је опозиција превише мутава да погура први спин и превише млитава да се такав спин „прими” и то што је режим толико бестидан да пласира други спин и што се толико осилио да такав спин мора да се „прими”; то што је, дакле, поштен човјек толико слуђен што је приморан да се рве са тим душевним Монт Еверестом избора између тих двају јада, па умјесто њих бира трећи – да, сада већ забрадатио, рашчупане косе, разрогачених очију, болесно се клиберећи и ускоро пузећи четвороношке, буквално пљуне па полиже; то је слика и прилика контролисаног вењења Републике Српске.

Уколико опозиција заиста жели да освоји власт, мора да схвати – и она, и народ – да су поштење, част и било која врлина у политичару сувишни. Битна је једино способност да се остваре зацртани циљеви, а на народу је да кроз демократију која се живи између избора примора власт да дјела поштено, часно и уопште врло у остваривању циљева које јој народ зацрта (прво мора схватити који су му циљеви). Дотад нећемо имати власт и опозицију, већ режим и околопозицију (опозицију која само облеће око власти не желећи заправо да је икад освоји). Није то морално изопачени прагматизам, већ је чињеница, да више циљеве не може да оствари онај ко није способан да оствари ни своје циљеве; друго је претпоставка првог.

Садашње властодрштво, ето, више не може другачије да се зове него режимом. Да би власт била власт, мора колико-толико да се придржава прописа и мора да буде смјењива, а смјењива је само ако су избори слободни. Избори код нас, пак, више не могу да буду слободни, све док надлежни скупштински одбори и тужилаштва темељито не испитају Додиково признање да парча уставни поредак Републике Српске.

Ако је рекао истину и ако и он исви саучесници заврше у затвору – слободни избори су могући. Ако је слагао, слободни избори су могући тек ако се докаже са апсолутном сигурношћу да је слагао, а у већини сценарија, па тако и у овом, практично је немогуће доказати да нешто није (овдје да се народни посланици и опозиција не прислушкују).

Без затвора или необоривог доказа за супротно, остаје у најмању руку међу народом оправдано јака сумња да се народни посланици и опозиција прислушкују. Народ у таквој ситуацији не може слободно да бира, јер избор између режимског политичара и околопозиционог политичара за којег је сасвим могуће да режим има о њему компромат, јер га као и друге противнике прислушкује, нипошто није слободан избор, нити је уопште било какав избор.

Додик је, дакле, рекавши то што је рекао – била то истина или лаж – онемогућио слободне изборе у Републици Српској. Ако је то истина, онда је то, осим неуставности и незаконитости самог прислушкивања, и то народних посланика, приде и рушење уставног поретка који се темељи на људским правима, парламентарној демократији и слободним изборима. То је, такође, и само једна од нити мреже уништавања демократије кроз систематско нарушавање подјеле власти, гдје Скупштина – највише и најважније тијело Републике – постаје ћата којем је једини задатак да печатира писанија извршног органа, задње рупе на свирали у свакој слободној и демократској земљи, која писанија су пак октроисана раније из још небитнијег органа – предсједника Републике или сада из задње рупе која чак ни није на нашој свирали – члана предсједништва Босне и Херцеговине, што неминовно води садашњем болесном и изопаченом стању ствари у којем СКУПШТИНА САМА ОД СЕБЕ МОЛИ ИЗВРШНИ ОРГАН ДА ЈОЈ ДОЗВОЛИ ДА СЕ САСТАНЕ (!!!); али тај злочин, као и острацизам који Недељко Чубриловић, као предсједник Скупштине, заслужује због судјеловања у том злочину, не може бити предметом овог текста, већ мора бити предметом једне дубоке и исцрпне анализе на нивоу научног рада. Ето, таман док Академија наука и умјетности Републике Српске заврши Енциклопедију Републике Српске, доћи ће вријеме и моћи ће да прионе сачињавању Енциклопедије уништења Републике Српске.

У сваком случају, да се вратимо Додиковом иступу, нормалан човјек на положају власти ни не помишља да се шпрда на такав начин, што само учвршћује вјеру у то да Додикове ријечи и нису шпрдња, већ логорејични напад овај пут искрености. Који не смије проћи некажњено, али хоће. Остаје нам само да се тјешимо да ће му судити историја, али неће ни то, јер је он већ одредио ко ће историју писати.

Тужилаштва ћуте, АЗЛП муља

Због све те ујдурме смо се обратили и свим тужилаштвима у Републици Српској (јер околопозиција дјелује на простору цијеле Републике) и Тужилаштву Босне и Херцеговине, са веома јасним питањима:

  1. Да ли је ово тужилаштво покренуло истрагу због навода члана Предсједништва Босне и Херцеговине из Републике Српске Милорада Додика изречених 21. маја 2020. године на сједници Народне скупштине Републике Српске да, заједно са министром унутрашњих послова Републике Српске Драгана Лукача, учествује у прислушкивању опозиционара, укључујући и народног посланика Небојшу Вукановића?
  2. Ако ово тужилаштво није покренуло истрагу, зашто није и када ће?

Питања су послана 21. маја, и до објављивања овог текста на њих ниједно тужилаштво није одговорило. Дакле, народ не зна да ли тужилаштва раде оно за шта их народ плаћа.

Слична питања смо послали и Агенцији за заштиту личних података Босне и Херцеговине, водећи се тиме да су човјеков број телефона и његова тренутна локација његови лични подаци, а његов глас посебно заштићена категорија личних података – биометријски податак, али они су нам штуро одговорили да „Агенција […] не посједује овлашћења и надлежности за поступање у стварима које спадају у домен кривичног законодавства.” Овакав одговор је глупост, јер то што незаконита обрада личних података вуче у неком случају и кривичну одговорност, не значи да Агенција није надлежна да испита тај случај у оквиру своје надлежности да штити личне податке од незаконите обраде.

Агенција је тако у једном рјешењу из 2017. године казала и сљедеће: „Аудио надзором се снимају гласови упосленика, полазника течаја страног језика и других лица које улазе у просторије X.Y. Глас је биометријски податак, који спада у посебну категорију података.” У том случају Агенција је утврдила да је снимање било незаконито, те је наложила да се предузму одређене мјере. У овом случају неће.

Гањајући миша, околопозиција не види гору

Околопозиција и Удружење за борбу против корупције „Тренсперенси интернешнл” у Босни и Херцеговини поднијели су или најавили да ће поднијети кривичне пријаве против Додика, Лукача или обојице, барем се тако чини из медијских навода, искључиво због кривичних дјела неовлашћено прислушкивање и звучно или оптичко снимање (члан 147а. Кривичног закона Босне и Херцеговине) и(ли) неовлашћено прислушкивање и тонско снимање (члан 155. Кривичног законика Републике Српске). (Лукачу је овдје можда и најтеже: као да му није била довољна срамота што мора цијелој Републици дугим цијевима, бљештавим ротацијама и кршењем слобода кретања и окупљања да доказује да је моћни генералисимус. Моћ је, међутим, силна и кад је тиха, и зато је вриједна страхопоштовања, а сила моћна само док је бучна, и зато је вриједна само презира.)

Нејасно је, међутим, зашто су занемарили и доста озбиљнија кривична дјела, и то, под условом да је Додикова изјава тачна: напад на уставно уређење (члан 278. КЗ РС – режим силом, тј. незаконито упгренутим полугама власти, која јесте и има монопол над силом, мијења уставно уређење, које се темељи на људским правима, парламентарној демократији и слободним изборима), самовлашће (члан 314. КЗ РС), злоупотреба службеног положаја или овлашћења (члан 315. КЗ РС), послуга (члан 318. КЗ РС), несавјестан рад у служби (члан 322. КЗ РС), повреда људског достојанства злоупотребом службеног положаја или овлашћења (члан 329. КЗ РС), недозвољено кориштење личних података (члан 149. КЗ БиХ), злоупотреба положаја или овлашћења (члан 220. КЗ БиХ) итд.

Уколико је Додик слагао, онда и даље остаје питање његове кривичне одговорности за кривично дјело повреда слободе опредјељења бирача (члан 218. став (1) КЗ РС): „Ко […] обманом […] принуди другог или на њега утиче да на изборима или гласању гласа за или против одређеног приједлога, да уопште не гласа или да гласа у одређеном смислу, казниће се новчаном казном или казном затвора до три године.” У најмању руку, обмана, тј. лаж, да је опозициони политичар прислушкиван – да режим већ унапријед зна све његове потезе и његову тактику и стратегију борбе против режима, што га управо чини примамљивим опозиционо настројеном бирачу – обесхрабриће бар неке такве бираче да уопште гласају, и то и прије него што помисле на његову неизбјежну покорност власти у случају каквог снимљеног компромата.

Закључак

Код прислушкивања народних посланика и о(коло)позиционара, само прислушкивање је, дакле, најмањи проблем. То што околопозиционари то нису одмах препознали, већ су се, чини се, тек остјетили повријеђеним што им неко слуша разговоре, проблем је мањи само од проблема што режим дави Републику, и има дрскости да то зове шалом.

Како ствари сада стоје, најбоље је да се Народна скупштина Републике Српске укине. Нека Влада, предсједник Републике и – биће најдуговјечнија и једина институција Републике Српске – Милорад Додик у кафани напишу закон и нека их одмах шаљу у „Службени гласник Републике Српске”. Биће нам то и јефтиније, и бар нећемо морати гледати Републику док се гуши, и овај циркс у којем је народ тај који (п)остаје задња рупа на свирали.

Захтјев Суду БиХ да забрани слање „Програма реформи” у НАТО

Слање тог документа прије него што се објави и прије него што се омогући јавности да о њему поведе јавну дебату, повриједило би права свих грађана како Републике Српске, тако и остатка Босне и Херцеговине.

Питање (не)приступања савезу какав је НАТО је од монументалног јавног значаја за житеље било које државе, па тако и Републике Српске, коју би Милорад Додик у Предсједништву Босне и Херцеговине требало да представља. О таквим питањима нити смије да одлучује сам, мимо народа, нити је ико довољно мудар, свјестан, сталожен и далековид да може сам о таквим питањима исправно да одлучује.

Народ јесте мудар, а може бити и свјестан и далековид. Наравно, када му се благовремено пруже све информације које су му потребне да схвати и преломи којим ће правцем и путем његова будућност да се претаче у његову прошлост. Неинформисан народ, пак, не зацртава правац тог свог животног потока, већ му обрће смијер, па му се прошлост прелива у будућност, а у том се вртлогу увијек и неминовно диже тешки муљ и талог, који лако може да га угуши.

„Програм реформи Босне и Херцеговине” стога не смије да се крије. Народ мора сам да се увјери шта у њему пише и шта тај документ за његову будућност значи. Управо зато је потписник ових редова захтијевао од Предсједништва БиХ да објави „Програм”. Нешто касније је то тражило и Удружење за борбу против корупције „Транспаренси интернешнл” у Босни и Херцеговини, али ту треба да им се приговори – они за ту информацију моле, а народ за права која му неприкосновено припадају нема шта да моли власт, већ треба и мора од власти да захтијева да му обезбиједи њихово уживање.

Захтјев Предсједништву БиХ

Потписник ових редова је захтијевао и да се привремено забрани слање „Програма”, све док не протекне бар мјесец дана након његовог објављивања. У супротном, јавност остаје обесправљена, јер не може да расправља о том питању од изузетног јавног значаја, не може о њему да обликује јавно мњење и створи информисано и цјеловито мишљење, не може да критикује и притишће јавну власт да донесе одлуку народу по вољи и не може тако да учествује у обављању јавних послова; што су све права која народу јемче и Устав Републике Српске, и Устав Босне и Херцеговине, и Општа декларација о правима човјека, и Међународни пакт о грађанским и политичким правима, и Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода.

Захтјев Суду БиХ

Будући да се недостављањем „Програма” новинару крши слобода изражавања, јер он без тог документа не може да ужива своје право и испуни своју уставну дужност да благовремено о том питању од јавног значаја извијести јавност; потписник ових редова је од Суда Босне и Херцеговине тражио да му заштити уставна права и слободе тако што ће да наложи Предсједништву БиХ да објави тај документ и да му забрани његово слање у сједиште НАТО-а док не протекне бар мјесец дана од његовог објављивања.

Захтјев Суду БиХ

Такав захтјев је поднесен јер нема других дјелотворних правних лијекова, пошто је извјесно – поготово сада, након именовања Зорана Тегелтије за предсједавајућег Савјета министара БиХ и Додикове најаве о скором именовању министара – да би тај документ могао веома брзо да буде послан у сједиште НАТО-а, или без објављивања, или нетом послије објављивања, како би се створио привид демократије.

Због тога „Програм” мора да се објави што прије. Његов садржај је изузетно битан и сам по себи, али блиједи наспрам чињенице да га се противуставно скрива од народа. Уставодавитељи тако настављају да подривају уставни и демократски поредак – владавину права и владавину народа – како Републике Српске, коју су се заклели да чувају, тако и Босне и Херцеговине.

Суд БиХ о захтјеву мора да одлучи хитно, а најкасније у року од петнаест дана, како је то прописано Законом о управним споровима Босне и Херцеговине.

Тајно друштво уставодавитеља

Састају се сваког мјесеца усред Бање Луке, и иза кулиса – о трошку јавности, али далеко од њених очију – одлучују о питањима од првокласног значаја за Републику Српску.

Првобитно установљено ради остваривања једног племенитог и општекорисног циља, ово тајно друштво се однародило и, противно закону, изузело од малтене било каквог грађанског надзора, дочим је за звијезду водиљу, умјесто слободе и Устава, узело накарадну, тиранску логику да је ограничење слободе – слобода.

Упркос томе, ово тајно друштво себи и даље бестидно даје за право да се назива Уставним судом Републике Српске, институцијом коју је приграбило од народа. Оно тешко да може и даље тим именом да се зове, а слобода и Устав – који јесу Република Српска – тиме су остали институционално незаштићени, и системски нападнути. Тој дружини сада, нажалост, далеко више паше име из наслова.

Откуд „тајно друштво”?

Раније је Фронтал.РС указао, и упозорио, на то да је Уставни суд од 1994. године, када је почео да ради, одржао само двије јавне расправе, иако по Закону о Уставном суду одлучује, у правилу, на темељу одржане јавне расправе.

Ако је Народна скупштина Републике Српске – наше највише и понајважније представничко тијело – Законом зацртала Уставном суду да мора, прије него ли одлучи, да саслуша и народ чији Устав штити и умне људе који у томе треба да му помогну; а људи који запосиједају фотеље тог тијела то испоштују тек два пута у више од двије деценије, иако се окупљају сваког мјесеца, онда слободно може да се каже да ти људи нису уставне судије и да не служе јавности, већ су једно тајно друштво, које служи народу непознатим интересима. Томе у прилог свакако иде и то, што то друштво одбија – противно како моралној обавези коју носи свака јавна служба, тако и Закону о слободи приступа информацијама – да објави кључне информације о овом проблему од изузетног јавног значаја.

Међучин о трицама и кучинама

Устав Републике Српске – изворно Устав Српске Републике Босне и Херцеговине – изродио се из чежње српског народа западно од Дрине за слободом, и то је један слободарски, а уједно и једини предратни, и најдуговјечнији живући устав у Босни и Херцеговини. Тим се нашим народним чедом јасно ставља до знања да је први темељ уставног уређења Републике Српске – гаранција и заштита људских права и слобода (члан 5. Устава).

Једна од тих људских слобода јесте и слобода окупљања, па тако наш слободарски Устав јемчи грађанима право на мирно окупљање и јавни протест (члан 30. став (1) Устава). Без ове слободе напросто нема демократског друштва, јер тамо гдје народ не може да се окупи и да јасно и гласно изрази своје незадовољство властима, и то тако да власти то и чују и виде; ту тај народ и не влада, већ се влада њиме, а то демократија једноставно није.

Постоје, ипак, и други законити и легитимни интереси које би неограничена слобода окупљања могла да угрози, па је Уставом прописано да та слобода може да се ограничи, и то „само ради заштите безбједности и имовине” и, Устав је изричит и јасан, само „законом” (члан 30. став (2) Устава). Слично томе, изричито је и јасно Уставом утврђено да се „[с]лободе и права […] остварују […] непосредно на основу Устава, осим када је Уставом предвиђено да се услови за остваривање појединих од њих утврђују законом” (члан 49. став (1) Устава), односно да се „[з]аконом може прописати начин остваривања појединих права и слобода”, и то „када је то неопходно за њихово остваривање” (члан 49. став (2) Устава).

Код нас је, дакле, слобода (исправно) схваћена као правило, а њезино ограничење као изузетак, дозвољен само када је нужан. Због драгоцјености слободе – коју зна и осјети свим својим бићем свако коме је бар једном, бар и зеру недостајала, а ми смо је сањали вјековима – Уставом је предвиђено да она може да нам се ограничи само законом. Зашто? Зато што закон може да донесе само Народна скупштина, која би требало да сриче и изражава народну вољу и која народу одговара непосредно.

Народна скуштина, дакако, може да омане, као и свако други, и да озакони оно што не би смјела, и на своју, и на штету људских права и слобода. Скупштина се тада сукобљава са Уставом, и баш је тада дужност и обавеза Уставног суда да заштити и одбрани Устав, као најузвишенији израз свенародне воље, од Скуштине, која је застранила на узвишеном путу остваривања и отјеловљивања Устава и те свенародне воље. Као и све друго, ни воља просте, тренутне и пролазне, натполовичне скуштинске већине, не може и не смије да буде изнад Устава, као израза најшире, жељно вјечне и безвременске, свенародне воље.

Чим је могла, Народна скупштина и јесте оманула, па је тако Законом о јавном окупљању прописала да се „[а]ктом града, осносно општине одређује [простор примјерен за јавни скуп]” (члан 3. став (3) Закона). Ова одредба изгледа безазлено, али само на прву. Она је у ствари један страшан примјерак бирократске тираније, омиљеног уточишта сваког властодршца који искрено презире и народ и слободу, али је одвећ слаб и кукаван да их угњетава и гуши отворено, па му је милије и драже да то чини подло и тихо.

Злобност те одредбе огледа се у томе што се њоме слобода из правила, што природно јесте и каква мора да буде и препозната и прихваћена, криомице изокреће у изузетак. Како? Тако што се прописује да се одређује гдје народ слободу може да ужива и да се слободно окупља, умјесто да се одређује гдје народ, из оправданих разлога и крајње нужде, то не може да чини. Ако се, пак, одређује гдје народ може да се окупља, то логично значи да народ не може да се окупља тамо гдје му то није дозвољено. (Шта, пак, ако се не донесе никаква одлука о томе гдје може да се окупља? Да ли онда народ не може нигдје да се окупља?)

Народ више није слободан, а властима потребна дозвола да му ограничи слободу, већ је власт неограничена, а народу потребна дозвола за слободу.

Тако се народ ставља на милост и немилост власти, те умјесто да на власти буде терет да докаже да на одређеном мјесту народ оправдано не може да ужива слободу и да се мирно окупља, сада је на народу терет да доказује за свако појединачно мјесто да је власт и на њему требало да дозволи уживање слободе и мирно окупљање. Притом то не одређује законодавац законом, како је то Уставом предвиђено, већ се спорном одредбом даје за право градовима и општинама да ограничавају слободу.

Због тога смо и дошли до тог безобразлука и јада да је од преко хиљаду и двјесто квадратних километара Града Бања Лука, народ слободан да се мирно окупља на само пар дулума Трга Крајине и Парка „Младен Стојановић”. Додуше, сада може само у Парку.

Зашто „уставодавитељи”?

Кад власт човјеку вели – „На овом си комаду земље слободан, и ту можеш да се окупљаш!” – и будали је, наравно, јасно да власт тиме ограничава човјекову слободу на тај комад земље, па је ту ријеч о ограничењу слободе, што, јелте, може да се учини само законом. Нажалост, у нашем Уставном суду не сједе будале, па то тајно друштво такву простодушну логику и није могло да схвати, но је прибјегло оној софистицираној, бирократско-тиранској.

Одлучујући – поново без јавне расправе и далеко од очију јавности, дабоме – о иницијативи потписника ових редова да утврди да је спорна одредба Закона неуставна, што она очигледно и јесте, ма шта ко о томе думао; тајно друштво је домаштало да „[о]спорено прописивање не задире у суштину уставних права на мирно окупљање и јавни протест, нити их ограничава, већ напротив, омогућава реализацију ових права”! (Рјешење број У-52/18 од 22. маја 2019. године.) Дакле, када се градовима и општинама дâ да одлучује на којих је пар дулума међу стотинама хиљада хектара народ слободан, тиме се, тајно друштво сматра, народу не ограничава слобода, већ му се омогућава да у њој ужива.

Тајно друштво – сада, Џерард Селман, Снежана Савић, Ирена Мојовић, Миленко Араповић, Војин Бојанић, Амор Букић, Златко Куленовић, Душко Медић и Марко Рајчевић – закључило је, затим, и да „законодавац није у могућности да за сваку поједину јединицу локалне самоуправе дефинише простор примјерен за јавно окупљање грађана, због чега је неопходно да надлежни органи градова и општина, у оквиру законом утврђених критеријума и ограничења, одреде такве просторе на свом подручју.”

Сасвим је логично да законодавац не може за свако село да одреди гдје у њему народ може да се окупља, али може да дâ оквирне смјернице каква мјеста нису погодна за окупљање – или, чак, каква мјеста јесу погодна, што и јесте Законом учинио – па да затим овласти градове и општине да одреде мјеста на којима народ не може да се окупља, при чему се подразумијева да су остала мјеста погодна за слободу. Биће да то тајном друштву није пало на памет.

Управо је тако слобода ограничена, али и заштићена, у Републици Србији. Тамо је Законом о јавном окупљању казано да „[о]купљање није дозвољено на месту на којем, због карактеристика самог места или његове посебне намене, прети опасност од наступања угрожавања безбедности људи и имовине, јавног здравља, морала, права других или безбедности Републике Србије” (члан 6. став (1) Закона) и да ће „[с]купштина града, односно општине […] одредити простор на којем није дозвољено окупљање” (члан 24. Закона).

Одредбу истовјетну спорној одредби нашег Закона садржавао је и Закон о јавном окупљању Републике Хрватске. Онда је Уставни суд Републике Хрватске ту одредбу укинуо „јер је право на одређивање мјеста на којем се може одржати јавно окупљање дано тијелима локалне самоуправе без икаквих ограничења”, а „Суд је мишљења да када се неко уставно право може ограничити […] онда то ограничење мора бити јасно и недвојбено, без икаквих могућности екстензивног или волунтаристичког тумачења у прописивању или примјени ограничења”.

Закључио је њихов Уставни суд, потом, сљедеће: „Тиме се не жели рећи да треба законом одредити сва мјеста у Републици Хрватској на којима јавно окупљање није допуштено, већ закон треба дати јасне и објективне критерије и оквире за одређивање таквих мјеста локалној самоуправи. То значи да ограничења може поставити само закон, а локална би самоуправа, искључиво и само као изнимке од правила […], у складу са законом могла одредити мјеста на којима се јавна окупљања не могу одржавати, а не као темељем оспорене одредбе да локална самоуправа одређује мјеста на којима се та окупљања могу одржавати, иако за такво одређивање уопће нису постављени законски критерији који би и иначе морали бити у складу, искључиво, с одредбом чланка 16. Устава.”

Поред Србије и Хрватске, ниједан кантонални закон у Федерацији Босне и Херцеговине, изузев у Западнохерцеговачком кантону, не даје за право градовима и општинама да одређују гдје народ може да се окупља. (Закон на нивоу Федерације БиХ не постоји, а према неким кантоналним законима градови и општине једино могу да одреде гдје се могу одржати јавни скупови који нису пријављени или се не зна ко их организује.)

Ни у Црној Гори општине и градови не могу да ограничавају слободу окупљања. Тамошњим Законом о јавним окупљањима и јавним приредбама одређено је оквирно која су мјеста погодна за јавна окупљања, а искључени су – слично као и у Србији и у Хрватској – простори ближи од десет метара од зграде Владе или петнаест метара од зграда Скупштине, Предсједника и Уставног суда. Наравно, и црногорским законом, као и другим поменутим, прописане су околности под којима се одређено окупљање може забранити, што није спорно.

Будући да свуда у нашем окружењу народ може слободно да се окупља на свим јавним површинама и будући да свугдје око нас општине и градови не могу да одређују мјеста гдје народ може да се окупља, већ само понегдје да могу да утврђују гдје не може; јасно је да такво прописивање – осим што је неморално и безобразно – није ни нужно, ни оправдано, па самим тим није ни уставно.

Ми смо, дакле, изузетак. Народна скупштина Републике Српске је заказала и сукобила се са Уставом Републике Српске. То је проблем само по себи, и за то морају да одговарају непосредно народу сви посланици који су такав Закон усвојили, али и посланици из свих накнадних сазива Народне скупштине који нису ништа учинили да се такав Закон измијени. Још је већи проблем, међутим, што је заказао и Уставни суд, који Народну скупштину мора да држи у оквирима које јој је народ својим Уставом зацртао.

Друштво које господари ходницима Уставног суда је подржало неуставну одредбу Закона. Учинили су то, као што раде деценијама, без да су одржали јавну расправу, иако их закон обавезује да одлучују на темељу јавне расправе. То друштво себе сматра судијама Уставног суда, али његови чланови тешко да могу тако да се зову након вишедеценијске противзаконите тајновитости и овог недопустивог удара на слободу. Они гуше слободу и даве Устав, а морају да их бране. Они су, зато, тајно друштво уставодавитеља.

Наравоученије

Република Српска је у веома озбиљном проблему. Угрожена је. Народна скупштина противуставно гуши слободу, а господари Уставног суда је подржавају. О непочинствима и безакоњу извршне власти и не вриједи говорити. Тужилаштва – која се гнушају тога што морају да буду јавна, а не приватна – умјесто да их гоне, политички сплеткаре или се баве ситном боранијом. Сви они даве Устав, који јесте слобода и јесте Република Српска.

Народ – ако жели да Република Српска опстане, а прошлост нам је непобитно показала да тамо гдје не опстаје српска држава, не опстају ни Срби – мора да се пробуди и да схвати озбиљност проблема у којем се налази. Мора да се тргне из бунила у које су га довели и однарођена власт, и однарођени невладинићи. Једни су народ избезумљивали безакоњем, док су га други или тушили кукумачући о будалаштинама или обесхрабривали површно тлапећи о – додуше, стварним – бољкама народа, али или за њих не нудећи никакве љекове, или нудећи ненародне или противнародне љекове. Опозицију је џаба и кудити, јер је била и остала трула штака ћопаве власти (пукла, дабогда!).

Нико се за народ и за његову слободу неће борити и не може изборити, осим – можда! – народа. Дијелом то наш народ и схвата, али оно што мора, а не прихвата, јесте да нико није дужан, нити треба да се за њега бори; нико други, до народа самог. Народ који не зарежи одмах на оног ко му приђе слободи, и не растрга га чим му је такне; том слобода и не треба, и не треба да плаче за њом. Страх, јасно, није никакво оправдање да се не бори за слободу, јер управо губитак слободе значи сталну страховладу.

Зато народ мора почети сам да дјела. Слобода се најбоље брани тако што се слобода ужива, и што се грчевито одбија да је се одрекне. Ако се тако не његује и не залива, неминовно се суши и вене, док не увене. Како да дјела и шта да дјела – народ мора сам са собом да рашчисти и да докучи. Мора да се окрене самом себи. Од вјечно сањаних, а никад досањаних народних спасилаца и рођених вођа – никакве вајде. То су бајке за идиоте, исто колико и морал и поштење у политици и власти. Власт и политичари не треба да буду ни поштени, ни часни, ни врли, ни добри; већ морају да буду способни да се изборе за оно за шта им се зада да се изборе. На народу је да их свакодневно и неумољиво притишће, и чепа, и гњечи, и куди, како би се та њихова способност упрегла за остваривање народних, а не личних интереса.

Народу је одлична водиља управо Устав; нека га свако чита. Устав свакоме јемчи сва та права, и да притишће, и да чепа, и да гњечи, и да куди власт; све да би власт почела, и да никад не би престала, обилато да се зноји и плаши народног огња и мача сваки пут кад и помисли да се огријеши о Устав и о слободу.

Коме се не свиђа у шта су се претворили Народна скупштина и Уставни суд, нека им пише и нека их зове, и нека им каже шта им замјера. Једно је кукати унутар сопствене ехо коморе на друштвеним мрежама, а друго је непосредно позвати оне који су те закинули. И изравно им – јасно и гласно – ставити до знања да народ врло добро види и још боље чује шта раде и како раде, да то тако не може и да ће морати да одговарају пред народом. Ником није мило када га се изравно прозове и позове. Када се то чини масовно, утицај је далеко већи. (Но, када се у недоглед дају лажна обећања, пјени у празно и недопустиво проклиње туђу дјецу, не треба да се чуди када се постигне сасвим супротан учинак.)

Они који се окупљају, а не дозвољава им се, као и сви други који су обесправљени, не треба да се јадају небесима о неправди која их је задесила и да истовремено очекују правду на тацни, већ треба да изволе на суд. И да траже од суда да заштити њихова људска и уставна права и слободе, и да се држи Устава. То је уставна дужност сваког суда, а уставних дужности свако мора да се придржава (чланови 45. и 121. став (1) Устава). Једна од тих дужности јесте и свачија дужност да штити уставни поредак (члан 104. Устава).

Кључно је, и најважније, да се у борби за слободу истраје. Поклопити се или побјећи, не долази у обзир. Слобода може бити скупа, али је вриједна цијене.

Једино тако (кад још увијек немамо Други, да им утјера страх од злоупотребе власти у кости, за шта исто треба да се бори) могу да почну да се буцају тајна друштва уставодавитеља, и да се замјењују оним што мора да буде и што хоће једног дана бити – јавним институцијама, које ће да штите и бране од свих насртаја Устав и слободу народа којем служе.