Пут у средиште Рудника „Сасе” Сребреница

Уточиште од љетње врелине, након петочасовне вожње од Бање Луке до Братунца, пронашао сам међу хладним зидовима дома Рада Цвјетиновића. Сада је у мировини, но већи дио живота је провео као рудар у Руднику олова и цинка „Сасе” у Сребреници. Занат је завршио 1964. године и са петнаест година је, каже, ушао у тај рудник. Његов отац, такође рудар, умро је у четрдесет и другој години живота од професионалне болести силикозе – прашина олова и цинка се лијепи за плућа рудара и стеже их. До смрти. У Руднику је радила и Цвјетиновићева сестра. Она је погинула у рату. Прича ми све ово Цвјетиновић да видим, како каже, „какав је Рудник изгледао кад смо га градили, какав је сад кад га фашисти и окупатори користе за себе, а како смо ми себе уложили и жртвовали, да би га изградили за државу, за народ, и наједанпут он је сад постао њихов, нечији.”

Руда из околине Сребренице ескплоатисала се још од Римског царства, а због природних богатстава која крије, подручје је кроз историју често било мета страних освајања. Послије Другог свјетског рата, рудна богатства Саса доспијевају у „народне руке”, а југословенске власти и народ граде Рудник и модернизују производњу. Све до кобних деведесетих.

„Платили смо огроман цех. Генерације су ту помрле”, прича ми Цвјетиновић. „Е, после је дошао рат. Изгинули смо. На примјер, једна чета бораца је, радника Рудника, изгинуло бранећи не знате шта сад, шта сте бранили. Бранили сте нешто што су вам отели, што су вам кроз то и права погазили, што су вас оставили гладне, што су вас оставили без пензије. Ви сте бранили, убијали те неке Муслимане који хоће да буде њихов Рудник. Они убијали нас што не дамо њима Рудник, да буде наш, да би ови сад то поклопили, значи, злоупотријебили нас максимално.”

DSC_0351
Радо Цвјетиновић

„Платили смо огроман цех. Генерације су ту помрле”, прича ми Цвјетиновић. „Е, после је дошао рат. Изгинули смо. На примјер, једна чета бораца је, радника Рудника, изгинуло бранећи не знате шта сад, шта сте бранили. Бранили сте нешто што су вам отели, што су вам кроз то и права погазили, што су вас оставили гладне, што су вас оставили без пензије.”

За Цвјетиновића почетак рата представља почетак отимачине Рудника од народа који је у њега уложио толико крви, суза и зноја. Но, да бисмо разумјели дешавања која ће услиједити у „Сасама” по избијању рата у Босни и Херецеговини, треба да се вратимо коју годину уназад, а пажњу усмјеримо на нешто више од хиљаду и по километара сјеверозападно од Сребренице и Братунца – на Лондон.

Од западних амбиција до југо-транзиција

Југословенске су власти, настојећи да се пробију на Западна тржишта, са јачањем југословенске привреде отварале подружнице друштвених предузећа у земљама Западне Европе. За ову причу значајна су два таква предузећа – Металхем” („Metalchem International Limited”), основан 1967. године у Лондону као подружница „Југометала”, којег ће касније преузети Железара Смедерево, и Англо-југословенска банка („Anglo-Yugoslav Bank Limited”), основана 1980. године такође у Лондону. Англо-југословенска банка је била у власништву југословенских банака – Београдске, Војвођанске, Стопанске, Југобанке, Привредне банке Загреб, Љубљанске, Загребачке и Монтенегробанке – и „Металхема”. О Англо-југословенској банци је писао хрватски новинар Домагој Маргетић, тврдећи да је она један дио схеме којом су власти зараћених страна током југословенских ратова деведесетих сарађивале како би извлачиле државни новац на тајне рачуне у иностранству.

На челу ових предузећа били су, између осталог, људи блиски Слободану Милошевићу – попут Борке Вучић, која је била директор Англо-југословенске банке од 1992. до 2001. године, и Новака Бјелића, који је 1996. године именован за директораМеталхема” – али и особе које ће по завршетку рата у БиХ имати много ближе везе са Рудником „Сасе”. То су Миломир Илићменаџер за међународне банкарске односе у Југобанци од 1964. до 1992. године, директор Англо-југословенске банке од 1992. до 1999. године и „Металхема” од 1992. до 1993. године и Александар Андрејевић директор „Металхема” од 1997. до 1999. године.

Управни одбор Англо-југословенске банке посебним резолуцијама пред и по почетку рата повећао је овлаштења компаније, тј. своја овлаштења, а смањио своју одговорност. Тако је у октобру 1991. године у оснивачки акт додана клаузула којом се одобрава куповина и одржавање осигурања за све особе које јесу или су биле директори или запослени банке, укључујући осигурање од „било какве одговорности” у погледу обављања или необављања својих дужности и кориштењу својих овлаштења, у оној мјери у којој то (британски) закон допушта.

Док су међусобно ратовале у земљи, власти зараћених страна очито нису имале проблема да пронађу заједнички језик ван земље. У мају 1992. године управни одбор Англо-југословенске банке – у којој је већински пакет дионица имала Београдска банка – на састанку у луксузном хотелу „Меридиен” са погледом на тиркизно море у Лимасолу на Кипру одлучио је да ријечи „из Југославије” у меморандуму о оснивању Банке замијени фразом „из Југославије и бивших југословенских република”.

meridien limassol
Поглед са балкона хотела „Меридиен” у Лимасолу, Кипар (фото: TravelingOtter, Flickr)

У међувремену рат је буктао широм БиХ, па тако и у Подрињу. „Током рата,” прича нам Цвјетиновић, „Рудник је, ето, стицајем околности, остао српски на почетку. Кад смо прекинули рад, Муслимани су се организовали, повукли се у брда, у планине да би нас одозго лакше напали и то су они одрадили тактички добро, да би касније и побили све, попалили сва села у Сребреници. Значи, Сребреница је постојала само на мапи, али није више било куће да није запаљена и некога да није убијен – српски живаљ, ако није побјегао, значи – и двије трећине братуначке општине.”

Рудник су држали до децембра 1992. године, када су им га Муслимани одузели у офанзиви, а ослободили су га у марту 1993. године.

„Имали смо огромне залихе у металу, олову и цинку и сребру, огромне залихе. То нико не зна тачно колико је зато што су они збрисали све трагове и продали то. Не продали, покупили, одузели, растурили, буквално, зато што ми ништа нисмо искористили. ’93. у марту, кад смо Рудник, значи, ослободили од Муслимана, то олово, метал и сребро је било у Београду у неком, да ли ’Југометалу’ или, ја мислим… тамо је било складиштено. ’Трепча’ нам је прерађивала наш полупроизвод.”

Директор Рудника у то вријеме био је Илија Станарчевић. Будући да он није давао властима да огромне залихе метала „растуре и покупе”, прича ми Цвјетиновић, Станарчевића су смијенили и на његово мјесто поставили Милоша Вукосављевића, који „није никакав отпор пружао; тад су и Војска и цивилна власт узимали, продавали и радили шта су хтјели. Кад смо се ми вратили да радимо демобилисани 1995. године ни килограма није више било тих метала.”

Након рата на чело Рудника је враћен Станарчевић. „Он је опоравио, покренуо је производњу, до ’98. године се помало радило. Неким лаганим интензитетом”, прича Цвјетиновић. По доласку на власт коалиције „Слога” Биљане Плавшић и Милорада Додика, поново је смијењен Станарчевић, а за директора Рудника је постављен Миодраг Вукајловић. „Почиње сад ера нестанка Рудника”, каже Цвјетиновић.

По доласку Вукајловића, из Рудника је у Србију извезена високопродуктивна рударска машина која је пред рат набављена за 500.000 DEM. Рудник је убрзо престао са радом, а радници су послани на чекање годину дана. Но, Цвјетиновић, у то вријеме предсједник Синдиката Рудника, прича како Вукајловић није хтио радницима потписати рјешење о чекању, које би им обезбиједило да примају 70% плате док се не врате на посао, па су морали организовати протесте.

„Тад смо ишли и у Бањалуку два пута на протесте, по два – три аутобуса сам ја водио. Ту сам био и први организатор протеста у Бањалуку пред Скупштину и Владу. И онда смо добили та рјешења и ми смо отишли на чекање.”

Да би се Рудник дигао на ноге, тврдила је управа, требало је да се прибаве новчана средства. Привредна, Хипо Алпе Адриа, НЛБ Развојна, Нова бањалучка и Нова банка у новембру 1999. године оснивају конзорцијум који ће обезбиједити кредитна средства у висини од 3,5 милиона КМ за санацију и покретање производње у Руднику. Уговором о кредиту, на који је сагласност дала и Влада Републике Српске, предвиђено је да чланице Конзорцијума стичу право учешћа у управљању пословањем и располагањем средствима Рудника преко својих представника изабраних у управни одбор, а у случају приватизације предузећа или његовог давања под концесију чланице конзорцијума имају право избора да траже поврат уложених средстава у акционарски капитал или право приоритета у додјели концесије по одређеним условима.

Када је Рудник добио кредит 2000. године, радници су се полако почели враћати на посао, али Цвјетиновић, којем је Вукајловић у међувремену дао отказ као предсједнику Синдиката, тврди да се добијени новац трошио ненамјенски.

„И он тада, овај Вукајловић почне трошити те паре са својим програмом. Он није имао свој програм. Није он могао ништа ни да уради. Није ни знао. То је постављени играч да уништи Рудник. И он је успио у томе. Са Владом тадашњом Додиковом,” тврди Цвјетиновић.

Поред тога, ни радницима није исплаћено 70% плате за чекање, па су тужили Рудник. „Онда смо у суду добили тих 70%, радници које сам ја водио и који су били храбри са мном, и ми смо то добили, али никад нисмо наплатили,” каже Цвјетиновић.

Ни високопродуктивна машина, купљена за 500.000 DEM и никад кориштена, а која је све вријеме била у Србији на привременом извозу, није враћена. Заплијенили су је, прича Цвјетиновић, тражиоци дуга од Рудника и продана је Руднику у Горњем Милановцу за само 75.000 KM.

Онда је у децембру 2001. године, како каже Цвјетиновић, кулминирала криза у Руднику. „Шест плата је остао дужан радницима. Значи 2001. од јуна мјесеца, јула, августа, септембра… ниједну плату исплатио није. Кредит од 3,5 милиона КМ је потрошен. Производња је на нули, нема је. […] И нико га не пита гдје ти је производња коју си зацртао и узео паре. Грејс период је истекао 2002. године, јануар мјесец. За цијело то вријеме, Конзорцијум банака управља Рудником. Значи дали су паре, комерцијалне кредите, али су и рекли: ’Ево вама кредит под овим условима, али ово ћемо ми да управљамо.’ То нигдје у свијету нема, то само овдје има.”

Синдикат Рудника, са Цвјетиновићем на челу, упутиће Тужилаштву БиХ и медијима у децембру 2006. године јавно обраћање у којем Вукајловића и управни одбор Рудника, састављен од Конзорцијум банака, оптужује да су ненамјенским трошењем кредита односно „својим начином ’управљања’ намјерно” произвели губитке како би банке профитирале на заложном праву имовине.

Рудник од почетка 2002. године не ради. Неће радити све до половине 2004. године.

Потрага за стратешким партнером

Упоредо са дешавањима у Руднику мијењала се и политичка стварност Републике Српске. Прву владу Милорада Додика замијенила је Влада Младена Иванића и, касније, Влада Драгана Микеревића.

Цвјетиновић је крајем 2003. године успио издејствовати састанак људи из Рудника са Драганом Микеревићем, тада предсједником Владе РС. Цвјетиновић ми прича да му је Микеревић том приликом обећао да ће руководство Рудника одговарати за своје, а да ће он учинити све што је у његовој моћи да се Рудник приватизује. Кренула је потрага за стратешким партнерима.

„Будући да је од нас тражено да искажемо интерес за Рудник, ’Минерал пројект’ је поднио Влади захтјев за приступ информацијама на који нам није одговорено. Од пројекта се одустало 2003. године,” каже Пиплов.

За Рудник се интересовало њемачко предузеће „Минерал пројект” („Mineral Projekt Gesellschaft für Planung und Konstruktion mbH”). Још 2002. године „Минерал пројект” је контактирао директора Рудника „Сасе”, потврдио ми је Гинтер Пиплов (Gunther Pieplow), директор овог њемачког предузећа. „Запримили смо наруџбу за рударску опрему, но наша фактура за аконтацију није била плаћена па је уговор поништен.” У „Минерал пројекту” су покушали расвијетлити случај са Владом РС. „Будући да је од нас тражено да искажемо интерес за Рудник, ’Минерал пројект’ је поднио Влади захтјев за приступ информацијама на који нам није одговорено. Од пројекта се одустало 2003. године,” каже Пиплов.

Није се једино „Минерал пројект” интересовао за Рудник. Цвјетиновић ми каже да се за „Сасе” интересовала, између осталих, и енглеска подружница индијске пословне групе „Бинани индустрије” („Binani Industries Ltd”). „Бинани” је угледно и успјешно предузеће основано још 1872. године, а фокус им је, између осталог, и цинк. С друге стране, у предмету Рудника „Сасе” у Инвестиционо-развојној банци Републике Српске (ИРБ РС) – у који сам имао увид, али ми није дозвољено копирање ниједне једине странице, већ ми је накнадно чак речено да и оно што сам видио, није требало да видимспомиње се да се за Рудник интересовао и „Самсунг”. Више пута сам контактирао „Бинани” и „Самсунгово” одјељење за минерале и енергију, но нисам добио никакав одговор.

Ипак, Рудник није отишао у руке ниједног од наведених предузећа.

Како је Владин партнер стратешки преузео Рудник

Рудник „Сасе” је био у друштвеној својини све до краја марта 1995. године, када постаје државно предузеће. Од тада Рудником управља Матично државно предузеће „Енергоинвест” Зависно државно предузеће „Сасе” Сребреница (ЗДП „Сасе”), које ће 2004. године постати акционарско друштво (АД Рудник олова и цинка „Сасе”).

Влада РС крајем 1999. године проглашава ЗДП „Сасе” предузећем од стратешког значаја у којем се државни капитал има приватизовати по посебном приватизационом програму, за чију израду треба да се ангажује „овлаштена институција, односно консултантска кућа, а избор ће се вршити расписивањем тендера са правом учешћа домаћих и страних понуђача.”

За спровођење ове одлуке Влада је задужила Дирекцију за приватизације Републике Српске, чију ће надлежност касније преузети ИРБ РС.

Влада РС ускоро доноси Одлуку о начину провођења тендера за израду посебног приватизационог програма, а мијења је двије године касније тако да се она више не односи на посебне приватизационе програме за чију се израду „користи кредит из споразума који је закључила Република Српска или други државни орган и тим споразумом о кредиту је већ одређена процедура начина спровођења тендера за израду посебног приватизационог програма”.

Захтјевом за приступ информацијама од Министарства индустрије, енергетике и рударства сам тражио да ми достави уговоре са Конзорцијумом банака, којима би могла бити одређена процедура о спровођењу тендера, како је предвиђено поменутом одлуком, иако је иста донесена скоро три године након што је Рудник добио кредит. Приступ информацијама ми је одбијен јер се томе успротивио садашњи концесионар, тврдећи да су то повјерљиве комерцијалне информације. Садашњи концесионар није био ни основан када је државно предузеће склопило уговор са Конзорцијумом банака.

Приде, Закон о слободи приступа информацијама РС предвиђа могућност објављивања и повјерљивих комерцијалних информација уколико је то у јавном интересу. Влада РС очито сматра да објављивање уговора који се тичу једног од највриједнијих ресурса Републике Српске није у јавном интересу, будући да ми је одбијен приступ скоро свим информацијама које сам од Владе тражио – укључујући све концесионе уговоре који се тичу Рудника, рјешења о преносу експлоатационих права над рудним богатствима Саса, уговоре о преносу права управљања акцијама државног капитала у Руднику „Сасе” на приватна лица, па чак и јавне позиве за додјељивање концесија у вези са Рудником, због чега сумњам да је иједан јавни позив у овом случају икад и расписан.

Унаточ одлуци Владе РС, државни капитал у АД „Сасе” никад није приватизован.

Умјесто тога, Влада РС проналази стратешког партнера у руском предузећу „Јужуралзолото”.

Меморандумом о разумијевању из маја 2004. године Влада РС, власник 65% акција у ЗДП „Сасе”, обавезује се да ће пренијети права управљања тим акцијама на „Јужуралзолото”, а руско предузеће да ће извршити трансфорамцију предузећа кроз реорганизацију у поступку стечаја, докапитализацију, оснивање заједничког предузећа или приватизацију. Двије стране убрзо су закључиле Уговор о преносу права управљања на акцијама државног капитала у ЗДП „Сасе”.

Иако је стратешки партнер пронађен, стање у Руднику се није поправило.

Унаточ, како каже, „чврстим увјеравањима” Божидара Станимировића, у то вријеме, као и данас, главног републичког техничког инспектора, и Драгана Микеревића, тада предсједника Владе РС, да ће све кренути набоље када то учини, Цвјетиновић, којег су радници у међувремену референдумом поново изабрали на чело Синдиката, није хтио да потпише анекс уговора којим се радницима признаје дуг од шест неисплаћених плата.

„Намјесто нас је потписао Вукајловић Миодраг колико су они нама дужни шест плата”, прича Цвјетиновић, иако је дуг заправо износио – двадесет и шест плата.

Рудник почиње радити средином јула 2004. године. На посао је позвана само половина радника, а обећано је да ће се остали позивати постепено, каже Цвјетиновић.

Када се обратио управи Рудника синдикалним дописом у вези са преосталих двадесет неисплаћених плата, које нису биле признате, Цвјетиновић је отпуштен крајем августа 2004. године. Међу радницима тада долази до расула: неки одлазе радити у Рудник, неки остају уз Цвјетиновића.

„Кад је прошао 15. септембар, нема прве плате коју су обећали; онда људи закукали: ’Шта ћемо?’” наставља са причом Цвјетиновић. Радници су се тада окренули Основном суду у Сребреници, који је потом наредбом блокирао жиро-рачуне „Россаса”.

Россасе” је било „Јужуралзолотовопредузеће регистровано у Зворнику, које је ова руска фирма непосредно након потписивања уговора са Владом РС опуномоћила да управља државним акцијама у АД „Сасе” у њихово име. Руси су такође захтјевом од Владе РС тражили да се са државног предузећа на „Россасе” пренесу права на експлоатацију руде. Влада РС им то одобрава привременим рјешењем из септембра 2004. године, које је требало да престане да важи уколико Влада РС у сљедећих пет година не би донијела коначну одлуку о додјели концесије. Влада РС је могла пренијети експлоатационо право само уз сагласност АД „Сасе”, што наравно није био проблем, будући да је „Россасе” већ управљао већинским пакетом акција у том државном предузећу.

Привремено право управљања над државним акцијама у државном предузећу Руси су искористили да, уз аминовање Владе РС, на себе пренесу и експлоатациона права над Рудником.

Тако је, дакле, „Јужуралзолото” – тј. њихово предузеће „Россасе” – добио експлоатационо право над рудним богатством Саса без да је икад – бар тако изгледа – расписан тендер за додјељивање концесије над Рудником и без да је већински државно предузеће које је посједовало концесију икад заправо приватизовано. Привремено право управљања над државним акцијама у државном предузећу Руси су искористили да, уз аминовање Владе РС, на себе пренесу и експлоатациона права над Рудником.

Рударско-транзицијској одисеји, пак, још увијек се не назире крај.

Штавише, негдје у то вријеме се у игри појављује и наизглед нови играч – предузеће „Гросс” д.о.о. Градишка.

Назире се угашено свјетло на крају тунела

Предузеће „Гросс” данас управља Рудником и има експлоатациона права над рудним налазиштима, но није у потпуности разјашњено како је „Гросс” та права стекао. У рјешењу Основног суда у Бијељини из фебруара 2010. године о покретању стечајног поступка над АД Рудником „Сасе” – чега ћу се дотаћи касније – наводи се да је Влада РС због „вишемјесечних блокада” у новембру 2005. године „одузела” експлоатационо право предузећу „Россасе” и додијелила га „Гроссу”. Ипак, читајући наредбу Посебног тужилаштва за сузбијање организованог и најтежих облика привредног криминала Окружног тужилаштва у Бањој Луци (Специјално тужилаштво Републике Српске) о обустављању истраге о дешавањима у Руднику – о чему ће такође бити ријечи касније – добија се мало другачија слика о дешавањима у Руднику.

Још у априлу 2005. године закључен је Споразум о пословно техничкој сарадњи и повјеравању послова између „Россаса” и „Гросса”. Споразумом се предвиђа, између осталог, да ће „Россасе” обезбиједити потребне количине концентрата руде и исте понудити на продају „Гроссу”. Пар мјесеци касније, АД „Сасе” и „Гросс” ће закључити Уговор о закупу пословног простора, опреме и машина.

У Наредби се даље наводи да је Министарство индустрије, енергетике и рударства у децембру 2005. године, рјешавајући по захтјеву „Гросса”, привремено пренијело права на експлоатацију са „Россаса” на „Гросс”. Уколико је вјеровати наведеном у Наредби, не може се рећи да је Влада РС „одузела” експлоатационо право предузећу „Россасе”, јер је оно пренесено уз сагласност и државног предузећа, којим је управљао „Россасе”, и самог „Россаса”.

Тако је Рудник – по други пут – отишао у руке приватника без расписивања тендера за додјељивање концесије и без да је државно предузеће икад приватизовано. Оно што је посебно занимљиво јесте да иза „Россаса” и „Гросса” стоје, заправо, исти људи.

Директор „Јужуралзолотовог” предузећа „Россасе” био је Александар Петрић, финансијски директор Јелена Ћирковић, која ће се касније удати за Петрића, а финансијски менаџер – истовремено и представник „Јужуралзолота” – Генадиј Назаренко. То се наводи у кривичној пријави Тужилаштву Босне и Херцеговине по којој је отворен предмет који се сада налази у Специјалном тужилаштву РС, а у који сам имао увид. То оквирно потврђује и Радо Цвјетиновић, иако није сигуран које су тачно функције све наведене особе имале.

С друге стране, у регистру пословних субјеката РС Јелена Петрић наведена је као предсједник управног одбора „Гросса”. Као чланови управног одбора наводе се и Генадиј Назаренко и Александар Андрејевић, некадашњи директор „Металхема” и донедавно директор „Минека лимитед („Mineco limited”).Минеко” је данас двотрећински власник „Гросса”. На интернет страници „Гросса” као технички консултант наведен је Александар Петрић.

У поменутој кривичној пријави наводи се такође да се Александар Андрејевић и Генадиј Назаренко познају још из времена када су обојица радила за „Гленкор” („Glencore”), мултинационалну компанију коју је основао Марк Рич (Marc Rich). Америчке федералне власти су против Рича својевремено подигле оптужницу за утају пореза и илегалну трговину нафтом са Ираном током Иранске талачке кризе са почетка осамдесетих година прошлог вијека. Кад је оптужница подигнута, Рич је био у Швајцарској и никад се није вратио у САД. На посљедњи дан свог предсједничког мандата, Бил Клинтон га је помиловао.

Помиње се у кривичној пријави такође и да је „Россасе” за вријеме управљања Рудником продавао руду искључиво „Минеку”.

Још једна личност важна помена кад се говори о „Минеку” јесте Димитрије Мики Аксентијевић. На свом профилу на пословној друштвеној мрежи „LinkedIn” он наводи да је радио за „Гленкор” од 1994. до 2002. године, након чега је основао „Минеко”. Он је још увијек директор „Минека АГ” („Mineco AG”) регистрованог у познатом пореском уточишту – швајцарком кантону Цуг.

Иза „Минека лимитед” се крије и једна од личности са почетка приче – Миломир Илић, некадашњи директор Англо-југословенске банке и „Металхема”. Он је од 2005. до 2011. године био секретар лондонске подружнице „Минека”.

Минеко лимитед”, данас већински власник „Гросса”, заправо је подружница холандског предузећа „Минеко холдинг” („Mineco Holding B.V.”). „Минеко холдинг” је заправо само подружница матичног предузећа „Минеко инвестментс лимитед” („Mineco Investments Limited”), регистрованог у мало топлијем пореском уточишту. Адреса му је у Лимасолу на Кипру.

Као директор и секретар „Минеко инвестментс лимитеда” у кипарском регистру пословних субјеката наводи се компанија „Кристабел” („Christabel Directors Limited” и „Christabel Secretarial Services Limited”).

У бази података о оф-шор компанијама коју је Међународни конзорцијум истраживачких новинара („International Consortium of Investigative Journalists”) објавио 2013. године „Кристабел” је повезан са скоро хиљаду оф-шор компанија, било као њихов службеник, посредник при њиховом оснивању или као њихова коначна адреса.

У овој бази података, Александар Андрејевић се води као дионичар оф-шор ентитета „Елнасорт фајненшл” („Elnasort Financial Inc.”). Други наведени дионичар ове компаније је Душко Перовић, шеф Представништва Републике Српске у Москви. Перовић је такође наведен и као директор и дионичар оф-шор ентитета „Брокли алајнс” („Brokly Alliance Inc.”).

Сви путеви у овој причи, чини се, воде до пореских уточишта и оф-шор компанија. Једна таква компанија је и „Метексел трејдинг” („Metexcel Trading Limited”), такође са сједиштем у Лимасолу на Кипру. Директор „Метексела” је Генадиј Назаренко.

У пословном регистру Републике Српске, као оснивачи „Гросса” наводе се „Метексел трејдинг” и „Минеко лимитед”. На интернет страници „Гросса” се, пак, наводи да је ово предузеће основано 1. априла 2005. годинe, пар седмица прије него што је „Метексел” регистрован на Кипру, а пет мјесеци прије него што је „Минеко лимитед” регистрован у Енглеској. Нејасно је, стога, ко је тачно основао „Гросс”, али је јасно ко иза тог предузећа стоји.

Док сам за „еТрафику” истраживао другу спорну концесију додијељену „Минеку– због чега је понуђач који је имао знатно повољнију понуду тужио Владу РС и Комисију за концесије открио сам да се у једном од извјештаја о раду Комисије наводи да је 2010. године дошло до противзаконите промјене власничке структуре „Гросса”.

Ово се предузеће више пута нашло у извјештајима о раду Комисије за концесије због непоштивања концесионих уговора. Осим незаконите промјене власничке структуре, 2010. године „Гросс” такође није остваривао капацитет производње зацртан уговором. Исто се понавља и 2011. године, осим што се овај пут наглашава и да се не врше истраживања прописана уговором о концесији; баш као и 2012. године. Ни 2014. године „Грос” не дјелује у складу са концесионим уговорима.

Када сам их прошле године упитао о поменутим кршењима уговора, из „Минека” су ми одговорили да је „термин ’кршење’ Уговора престрога квалификација”, додајући да је у питању „провера реализације Уговора” и да се годишњи извјештаји користе ради „евидентирања препорука за наредних 12 месеци како би се рад концесионара ускладио са Уговором о концесији”.

Гросс” је такође, унаточ рјешењу Основног суда у Сребреници којим се Руднику забрањује извоз и продаја руде, опреме и машина, 20. марта 2006. године, за само деведесет минута, у Србију извезао осамнаест камиона руде у вриједности од скоро 300.000 $, писале су том приликом „Независне новине”, наводећи да је купац руде у Србији био – „Минеко”.

Ипак, концесија остаје у њиховим рукама.

Када сам у току истраживања за „еТрафику” у разговору са Предрагом Ашкрабићем, предсједником Комисије за концесије РС, споменуо да је „Гросс” незаконито промијенио власничку структуру и да годинама не испуњава обавезе из Уговора о концесији, он ме је питао „Ко каже да не испуњава?” и „Ђе то пише у извјештају?”, додајући на крају да га то „не интересује”. На крају поменутих извјештаја стоји име Предсједника Комисије за концесије – Предрага Ашкрабића.

Играње на рубу закона, чини се, није страно људима иза „Минека”.

igrači
Кликните на слику да отворите увећану верзију у новом табу

Минеково” пословање ван земље

У претходном истраживању сам такође обзнанио да се Димитрију Аксентијевићу и Александру Андрејевићу суди у одсуству у Румунији под сумњом да су подмитили судију са 50.000 € – иако је претходно договорени износ наводно био 60.000 € – како би у другостепеном поступку пресудио у њихову корист. Док се њима двојици још увијек суди, петорица оптужених – укључујући и судију – већ су осуђени на казне од двије године условно до пет година затвора.

Србијанске власти су 2011. године ухапсиле четрнаест особа, укључујући и тамошњег директора „Минека плус”. Иако је пријавом Вишег јавног тужилаштва у Београду био обухваћен и Андрејевић, он је по писању Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) успио да побјегне из земље прије хапшења. Особе обухваћене акцијом су сумњичене да су утајом пореза оштетиле буџет Републике Србије за четири милиона евра. Андрејевића сумњиче да је као директор „Минека лимитед” оштетио „Навип” за два милиона евра. „Навип” је, по писању ЦИНС-а, некада као државно предузеће и највећи произвођач вина, ракије и безалкохолних пића у Србији запошљавао стотине радника. Приватизован је 2006. године, а 2012. је отишао у стечај.

Више јавно тужилаштво у Београду је у јулу 2015. године подигло оптужницу против укупно шеснаест особа због кривичног дјела „злоупотреба положаја одговорних лица”, а међу оптуженима је и Андрејевић, који се терети за подстрекивање одговорних лица на злоупотребу положаја.

„Сви оптужени се бране са слободе и у овом тренутку су доступни правосудним органима Републике Србије”, рекла ми је прошле године Татјана Секулић, портпарол Вишег јавног тужилаштва у Београду, а пред објављивање овог текста сам од ње сазнао да је у јануару ове године поменуту оптужницу потврдио Виши суд у Београду.

Везе са британском амбасадом

Ашкрабић ми је у току претходног истраживања рекао и да је за „Гросс” чак гарантовала и британска амбасада у БиХ, па сам се обратио амбасади.

„Британска амбасада је пружила подршку компанији ’Минеко’, као што помаже и другим британским компанијама које улажу у Босни и Херцеговини. Ми нисмо дали никакве гаранције ни за једну компанију која ради у Босни и Херцеговини. Познато нам је да постоје одређени наводи против ове компаније у Србији, као и да компанија сарађује са релевантним надлежним институцијама, али да нису подигнуте оптужнице против било које особе која ради за ’Минеко’,” одговорили су ми тада из амбасасде у Сарајеву.

Минеко” је прошле године спонзорисао прославе рођендана британске краљице у британским амбасадама у Сарајеву, Београду и Приштини.

„Имамо изврсну везу са британским амбасадама”

„Имамо изврсну везу са британским амбасадама, а нарочито цијенимо важну улогу тимова Трговине и инвестиција Уједињеног Краљевства, који подржавају британске инвеститоре, попут ’Минека’, у јачању њиховог пословања, чиме доприносе како локалним привредама тако и привреди Уједињеног Краљевства” наводи „Минеко” на својој интернет страници, додајући како је Едвард Фергусон, британски амбасадор у БиХ, недавно посјетио Рудник „Сасе” да би „видио из прве руке важну улогу коју овај рудник игра не само у локалној заједници, већ и у привреди цијеле државе.”

Директор операција „Минека лимитед” је од 2013. године Доминик Робертс (Dominic Roberts). Робертс је пензионисани мајор британске војске. Од 1993. до 2007. године служио је у тзв. Велшкој коњици, гдје је командовао Ескадроном Б, који је, између осталог, био у склопу НАТО-вих снага у Босни и Херцеговини 1996. године и на Косову 1999. године.

Наплата дугова

Већински државно предузеће „Сасе” од почетка рата није успјешно пословало ни док је управљало Рудником и посједовало експлоатациона права. Сада се нашло у још већим проблемима – остало је без Рудника, а дошло је и вријеме да се наплате дугови.

Један од дугова био је према конзорцијуму банака који је осигурао 3,5 милиона КМ за оживљавање Рудника.

Банке су у августу 2005. године пред Основним судом у Бањој Луци поднијеле тужбу против Републике Српске и „Јужуралзолота” ради утврђивања ништавности Уговора о преносу права управљања на акцијама државног капитала у АД „Сасе”, предложивши и привремну забрану „Јужуралзолоту” да управља акцијама државног капитала.

Четири од пет чланица Конзорцијума банака током 2005. и 2006. године продаће своја новчана потраживања од државног предузећа укупне приближне вриједности од 6,2 милиона КМ предузећу „Минеко” са свим споредним правима за само 2,2 милиона КМ.

„Минеко” је у августу 2006. године – тада још није био постигнут договор са само двије од пет чланица Конзорцијума – упутио допис премијеру Милораду Додику, који се почетком године вратио на власт у РС. Влади РС је „Минеко” том приликом понудио бескаматну позајмницу у висини од 3 милиона КМ којом би држава отплатила дуг АД „Сасе” према банкама, вјероватно у нади да ће се отплатом дуга повући тужба против РС и „Јужуралзолота”. Мјесец дана касније откупљен је и дуг Развојне банке.

Изузетак је била Привредна банка АД Српско Сарајево, која није одустајала од нешто више од 4,3 милиона КМ потраживања од државног предузећа.

Привредна банка се у то вријеме разликовала од осталих чланица Конзорцијума по томе што је над њом покренут ликвидациони поступак. Покренуо га је у јуну 2006. године Високи представник Кристијан Шварц-Шилинг (Christian Schwartz-Schilling), а за ликвидационог управника је именовао извјесну британку Тоби Робинсон (Toby Robinson).

Напокон долазимо до претходно поменуте кривичне пријаве против лица у блиским везама са Рудником. Њу је Тужилаштву БиХ поднијела Џина Лакроа (Gina LaCroix) – сарадница Тоби Робинсон – средином децембра 2006. године. Тужилаштво БиХ је предмет прослиједило Специјалном тужилаштву Републике Српске.

Осим већ наведених дијелова кривичне пријаве, уз исту је приложена и копија дневника који је, тврдила је Лакроа, власништво једног од челних људи „Јужуралзолота” и у којем се налазе забиљешке о новчаним износима којима су подмићивани високи функционери Републике Српске.

Недуго након што је кривична пријава поднесена, Привредна банка, под стечајном управницом коју је именовао Високи представник, и „Минеко” су нашли заједнички језик. То је једина банка Конзорцијума која је своја потраживања намирила у потпуности.

Недуго након што је кривична пријава поднесена, Привредна банка и „Минеко” су нашли заједнички језик – у фебруару 2007. године двије стране су потписале уговор о продаји новчаних потраживања Привредне банке од државног предузећа. Потраживања у висини од 4.437.180,60 КМ продана су „Минеку”, са свим споредним правима, за тачно толики износ и то је једина банка Конзорцијума која је своја потраживања намирила у потпуности. „Минеко” постаје правни сљедбеник Конзорцијума банака.

Основни суд у Бањој Луци мјесец дана касније потврђује повлачење тужбе против Републике Српске и „Јужуралзолота” и укида рјешење којим је „Јужуралзолоту” привремено забрањено управљање Рудником.

Приступ предмету по тужби Конзорцијума банака су ми из Основног суда у Бањој Луци одбили без доношења рјешења.

На основу одредаба Закон а о приступу информацијасма РС, неможете извршити увид ни у један судски предмет овог суда, док не докажете правни интерес” поручио ми је Томислав Чавић, секретар Основног суда у Бањој Луци, иако је ова тврдња сасвим у супротности са Законом о слободи приступа информацијама РС и Закона о судовима РС.

На основу одредаба Закон а о приступу информацијасма РС, неможете извршити увид ни у један судски предмет овог суда, док не докажете правни интерес” поручио ми је Томислав Чавић, секретар Основног суда у Бањој Луци, иако је ова тврдња сасвим у супротности са члановима Закона о судовима РС који се тичу јавности и транспарентности судова и слободе приступа судским списима и уписницима, а поготово са Законом о слободи приступа информацијама РС, којим се налаже да органи власти неће преиспитивати разлоге подношења захтјева за приступ информацијама.

Што се тиче Џине Лакроа, Специјално тужилаштво РС ће у јануару 2012. године донијети наредбу о неспровођењу истраге по њеној кривичној пријави.

Више пута сам покушао контактирати Лакроа, али безуспјешно.

Није једино Лакроа поднијела кривичну пријаву. Центар јавне безбједности Бијељина доставља Окружном тужилаштву у Бијељини у марту 2006. године кривичну пријаву Рада Цвјетиновића против Миодрага Вукајловића, директора АД „Сасе”, и свједочење и документацију Андреја Сулиге, који је тврдио да су Вукајловић и друга лица примала мито од Владимира Козлова, бившег директора „Россасе”. Та је истрага обустављена у августу 2009. године због, како се наводи, недостатка доказа.

Напокон – концесија

Влада РС је у октобру 2007. године „Гроссу”, на основу њихове самоиницијативне понуде, додијелила тридесетогодишњу концесију за експлоатацију и прераду руде олова и цинка у Руднику „Сасе”. За концесију је држави требало да се исплати једнократни износ у висини од 405.555 КМ, а одређена је концесиона накнада у висини од 4,1 КМ по тони руде олова и цинка. „Гросс” је у 2014. години – бар тако наводе у обраћањима медијима и на својој интернет страници – ископао нешто више од 300.000 тона ровне руде, а забиљежио приходе и расходе у висини од око 33 милиона односно 26 милиона КМ.

Будући да су ми Министарство индустрије, енергетике и рударства и Влада РС одбили приступ информацијама које сам тражио, остаје неразјашњено да ли је икада расписан тендер за додјелу ове концесије.

Поред Рудника „Сасе” и мале хидроелектране „Медош” на Дрињачи („Медош један” д.о.о. Бања Лука), „Минеко” или предузећа која су основали у БиХ данас управљају и рудником антимона у Новом Горажду („Антимон” д.о.о. Бања Лука), рудником олова, цинка и бакра у Челебићима код Фоче („Вестерн мајнинг” д.о.о. Бања Лука) и рудником олова у Олову („Геомет” д.о.о. Олово).

Стечај

Оставши коначно без Рудника, државно предузеће одлази у стечај. На приједлог директора АД „Сасе”, Основни суд у Бијељини у фебруару 2010. године отвара стечајни поступак над овим предузећем, а за стечајног управника именује Зорана Цвијетића, који је био и привремени стечајни управник.

У Рјешењу о отварању стечајног поступка наводи се да су имовину АД „Сасе” након преноса експлоатационих права на „Россасе” и „Гросс” исти користили без било какве накнаде, јер то није ни било предвиђено уговорима са Владом РС.

У Рјешењу о отварању стечајног поступка наводи се, између осталог, да су имовину АД „Сасе” након преноса експлоатационих права на „Россасе” и „Гросс” исти користили без било какве накнаде, јер то није ни било предвиђено уговорима са Владом РС, те да су рачуни акционарског друштва блокирани од марта 2004. године усљед неплаћања дугова. Цвијетић је као привремени стечајни управник навео да је књиговодствена вриједност цјелокупне непокретне и покретне имовине АД „Сасе” нешто виша од 12,5 милиона КМ. Укупна дуговања износе нешто мање од 11,7 милиона КМ, а потраживања нешто више од 11,1 милион КМ.

У Цвијетићевом извјештају из 2011. године процијењена вриједност стечајне масе износи 37,3 милиона КМ, а пријављене обавезе стечајног дужника 23,6 милиона КМ. Процјена намирења потраживања износи 31% пријављених обавеза, тј. 7,46 милиона КМ, од чега 150.000 КМ за трошкове стечајног поступка, 55.000 КМ за раднике вишег исплатног реда и 7,3 милиона КМ за повјериоце општег исплатног реда.

Но, Цвијетић је у мају 2014. године смијењен, а на мјесто стечајног управника постављен је Лазо Ђурђевић.

У Ђурђевићевом извјештају из 2014. године, процијењена стечајна маса, обавезе рудника и висина намирења обавеза АД „Сасе” су значајно мање у односу на Цвијетићев извјештај. Ђурђевић у извјештају тврди да је до толике разлике дошло јер претходни стечајни управник није пописивао имовину, већ је „иста преписивана из пословне евиденције не водећи рачуна да ли та имовина постоји или не и да ли је та имовина раније уновчена у извршним поступцима или не.”

Поређење извјештаја о стечајном поступку двојице стечајних управника

Одустало се и од наплаћивања највишег потраживања АД „Сасе”. Наиме, србијански Рудник „Трепча” се послије рата задужио код ЗДП „Сасе” за 1,2 милиона $, а у рјешењу Основног суда у Бијељини којим је отворен стечајни поступак се наводи да државно предузеће потражује од „Трепче” 5,1 милиона КМ. Ђурђевић, пак, у свом извјештају наводи да се од овог потраживања одустало јер се Инвестиционо-развојна банка РС прогласила ненадлежном за „предметно потраживање” будући да је оно настало након марта 1992. године, тј. на основу уговора из 1997. године. Такође се наводи да стечајни дужник уопште није исказао „имовину предузећа на територији других република бивше СФРЈ и Федерације БиХ”.

Директор „Трепче” од 1995. до 2000. године – дакле, у периоду када се „Трепча” задужила код „Саса” – била је особа поменута на почетку приче. У питању је Новак Бјелић, који је у то вријеме био директор „Металхема” заједно са Александром Андрејевићем.

Када сам упитао Ђурђевића како је могуће да је стечајни управник у више од два предузећа унаточ законском ограничењу, одговорио ми је да је то зато што га суд ангажује и да он није „тражио ниједан стечај.”

Лазо Ђурђевић, осим у АД „Сасе”, стечајни је управник у више предузећа у Републици Српској – између осталих, у „Бирчу”, „Панафлексу”, „Новотексу”, а крајем октобра 2015. године именован је за привременог стечајног управника у Фабрици шећера у Великој Обарској. По Закону о стечајном поступку РС један стечајни управник може истовремено водити два стечајна поступка само када то захтијевају „нарочито оправдани разлози” и то под условом да појединачна вриједност стечајне масе не прелази 5 милиона КМ.

Док Зоран Цвијетић није желио да разговара са мном, Лазо Ђурђевић ми је рекао да не може да коментарише разлике између извјештаја будући да процјене не врше стечајни управници, већ овлашћени процјенитељи.

Када сам га упитао како је могуће да је стечајни управник у више од два предузећа унаточ законском ограничењу, одговорио ми је да је то зато што га суд ангажује и да он није „тражио ниједан стечај.”

Стечајни поступак у државном предузећу, ни шест година након што је покренут, још увијек није окончан.

Тренутно се чека да Виши привредни суд у Бањој Луци донесе одлуку по жалби Јована Шарца.

Шарац је 2002. године на раду у Руднику задобио повреде од којих је остао без ока. Када је „Јужуралзолото” преузео Рудник, нови власници су га, каже, присиљавали да повуче жалбу коју је поднио против Рудника. Будући да је одбио, добио је отказ.

Суд у Сребреници је пресудио у његову корист, али од тога није имао пуно вајде. Каже да је на тужбе потрошио велике новце. Унаточ задобијеним повредама, по отварању стечајног поступка над АД „Сасе” сврстан је у нижи исплатни ред, због чега је и поднио жалбу Вишем привредном суду.

Више пута сам покушао приступити предмету у Вишем привредном суду, али ми је сваки пут речено да је предмет управо враћен у Окружни привредни суд у Бијељини.

Повреде и смртни случајеви

Од завршетка рата у Руднику није било несрећа са смртним исходом. То се промијенило након доласка „Јужуралзолота” и „Минека”. Број тежих повреда се незнатно смањио, али то и не чуди ако се узме у обзир да је Рудник достигао број запослених из времена државне управе тек 2011. године.

Један од шест или седам – зависно да ли питате републичку инспекцију или Полицијску станицу Сребреница (ПС Сребреница) – рудара који су погинули у Руднику од 2004. године је и Милојко Андрић. Погинуо је 2004. године у двадесет и осмој години живота.

Стана Андрић, Милојкова мајка, данас живи сама. Син и ћерка јој живе у Србији. Каже, и они своју муку муче. Прича ми о смрти свога сина.

DSC_0500
Стана Андрић

„И он је свој живот тако изгубио. То ми је жао, на жалост им било. Не могу више да мислим, да спавам. Ојадило како су они гурнули људе, изгинуло је још некол’ко, десетак после, све за њим. Све тако…” прича Стана.

„И 2004. године, хајде, почели мало радити. Плате нема, дају им брашна, дају мало… ’Ајд, реко’… Кад је гурн’о људе у јаму, кад су ушли у јаму, каже, ми ћемо сви изгинути. То је све разровљено, растурено. И мени је жао кад су из Бијељине долазили ови техничари за рударство, прич’о ми човјек који је туде био, један је прич’о све на другу страну, а други је само рек’о: ’Што вам нису потковани ходници? Зашто нису потковани?’ Него, кад стијена се одвали… да је био ходник поткован, запуцало би, склонио би се. Него из неба па у ребра. И он је свој живот тако изгубио. То ми је жао, на жалост им било. Не могу више да мислим, да спавам. Ојадило како су они гурнули људе, изгинуло је још некол’ко, десетак после, све за њим. Све тако…” прича Стана. Испрекидано. Огорчено. Дрхтавим гласом.

До данас, каже, никакву помоћ није добила откако јој је син погинуо. Ни од државе, а камоли од Рудника. Њена потраживања према Руднику у току стечајног поступка чак нису стављена ни у први исплатни ред.

„’Тужите ви,’ каже, ’не бојимо се’, каже, ’никог.’ Е, па кад се не боји, каква нам је држава?”, наставља Стана.

„Ништа, ништа није било; да су му дали за спомен што сам подигла… Он је то јадан зарадио. Иш’о у Србију у рудник кад је овај био затворен четири, три – четири године. Иш’о, зарадио и то сам уложила за њега и ништа они нису хтјели дати. Каже: ’Није он погин’о,’ каже ’он је умро у Зворнику.’ А они њега отпратили у Зворник, до Зворника је једва издрж’о. И доктори га водили до Зворника. Ето, да је био к’о прије љекар у Руднику, дежура кад се повриједи неко – одмах у болницу. Није било ни… тамо ни кола да га возе, пратили га јадни; и четири – пет сати да би дошли до Зворника,” прича Стана. „И доктори говорили: ’Ето, да је био љекар тамо,’ каже, ’да су одмах довели…’ И да они мени кажу: ’Није он погин’о у руднику…’”

Милојко, борац Војске Републике Српске, у рату је бранио Рудник. Рат је преживио, али не и управу „Јужуралзолота”. Рудник и држава за које се у рату борио, прича Стана, нису могли његовој мајци обезбиједити ни дрва за огрјев.

„’Тужите ви,’ каже, ’не бојимо се’, каже, ’никог.’ Е, па кад се не боји, каква нам је држава?”, наставља Стана.

Адвокатима је дала све новце за тужбе против Рудника. Суд у Сребреници је пресудио у њену корист, али та пресуда није била довољна ни да се покрију трошкови суђења. Један адвокат јој је умро у току тужбе, па је морала унајмити другог.

У одговору на захтјев за приступ информацијама, Републичка управа за инспекцијске послове РС ми је одговорила да је инспекцијском контролом „Гросса” 2015. године утврђено да је у предузећу организована служба заштите на раду, која испуњава законом прописане услове. „Редовно се врши обука и провјера знања свих запослених радника из области заштите на раду и сви радници су прошли обуку за самосталан и безбједан рад.” Организована је и чета за спасавање, а радници су „прошли обуку и провјеру знања из области пружања прве помоћи и за све раднике су организовани периодични љекарски прегледи.”

Ипак, по подацима ПС Сребреница у 2015. години је – до 16. децембра – забиљежено чак осамнаест тежих повреда. То је највиши број повреда од завршетка рата. Послије 2015. године, по подацима Републичке управе за инспекцијске послове, слиједе 1997. и 2001. година са по осам тежих повреда.

2015 nesreće
Несреће у Руднику „Сасе” од краја рата до данас

Из „Гросса” су ми нудили да обиђем Рудник. Када сам ја могао, њима није одговарало, јер је управа била на одмору. До Рудника сам ипак отишао, ненајављено, када сам био у Подрињу. Стигао сам таман на крај смјене. Нико од рудара који су напуштали Рудник није желио да разговара о стању у Руднику. Уморни су, кажу, и крећу им аутобуси.

Када сам прије објављивања текста послао питања „Христов консалтингу” („Hristov consulting”), београдском предузећу за односе са јавношћу чији су „Минеко” и „Гросс” клијенти, одговорили су ми да они, као и њихови клијенти, не одговарају „на питања појединаца” нити одговарају на „индивидуалне захтеве.”

До објављивања текста ми нису стигли ни одговори на питања која сам 2. фебруара ове године упутио Влади РС и Представништву РС у Русији.

Борба

Радо Цвјетиновић ми је тог љетњег дана када сам био у Подрињу скоро два сата причао о дешавањима у Руднику „Сасе”. Мимо тога још дуже. Толико је тога, каже Цвјетиновић, да би се ту роман дао написати. Ја роман написати још не знам, а и мало ко их данас чита. Доста онога што ми је испричао сам изоставио. Било је још страних понуда за Рудник. Било је протеста, али зато није било скупштина акционара. За тридесет и осам радника, укључујући и Рада, није било ни допирноса. Нису им их уплаћивали, па су то рудари чинили сами како би могли у заслужене пензије.

Због неуплаћених доприноса је Радо поднио кривичну пријаву против Миодрага Вукајловића. У наредби о обустављању истраге се наводи „да је било исплате личних доходака радницима у нето износима – без обрачуна доприноса и пореза на лични доходак.” У томе, пак, није било ништа спорно. Наиме, уговором са „Јужуралзолотом” Влада РС се „сагласила да наведено предузеће по закључивању Споразума радницима измири 50% нето доспјелих обавеза”. Без доприноса, дакле. Да не спомињем поново да је, како Радо каже, радницима признато само шест од двадесет и шест заосталих плата.

„Такав су уговор потписали, тај првобитни ’Јужуралзолото’, тај ’Росс’ са Владом. Јел’ то народна Влада? Не може бити. Молим вас, ово сад, она није народна. Како да оставите тридесет осам радника неповезаног стажа, пензионог?”, пита се Цвјетиновић.

„Такав су уговор потписали, тај првобитни ’Јужуралзолото’, тај ’Росс’ са Владом. Јел’ то народна Влада? Не може бити. Молим вас, ово сад, она није народна. Како да оставите тридесет осам радника неповезаног стажа, пензионог?”, пита се Цвјетиновић.

Причао ми је Радо и да је „крвна слика” Рудника скоро потпуно измијењена. Да тамо више нема искусних синдикалаца, вичних да се организују и изборе за своја права. Чини ми се да то, ипак, није само бољка Подриња. Помињао је и како је Конфедерација синдиката РС, са Обрадом Белензадом на челу, „преузела” раднике од Савеза синдиката РС уз „помоћ” нове управе Рудника.

Десетак пута је, каже, и привођен у полицију. „И у по ноћи дођу па ме одведу.”

Ипак, Радо је идеалиста. И борац. Огорчен је и видно разочаран, али се не предаје.

Једном сам га позивом прекинуо у берби малина. Од тога се, рекао ми је, сада живи, кад су им већ отете плате и пензије.

Сезона малина је већ била прошла кад сам га посјетио, па су човјеку којем су руке цијелог живота биле црне од рударства у пензији биле црне од купина.

Приче Рада Цвјетиновића, Милојка и Стане Андрић, Јована Шарца и Рудника „Сасе” потврђују ми да у Босни ни у миру ни у мировини нема мировања.

Има ли правде – чуће се.

hrono snip trans
Кликните на слику да у новом табу отворите хронологију дешавања у Руднику

Фото: Љубиша Миловановић (Рудник „Сасе”, насловна)

One thought on “Пут у средиште Рудника „Сасе” Сребреница”

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.